Јако важна тема! Жене и политика! Не у смислу да требамо наглашавати да су жене једнако способне као и мушкарци да активно учествују и доносе важне политичке одлуке, јер су то основе и аксиом у 21. вијеку, ваљда, без обзира на задртост балканског система и менталитета. Овим текстом обраћамо се, прије свега, женама и постављамо питање њиховог конкретног учешћа у процесу доношења одлука и учешћа у политичком животу БиХ.
Политичка свијест, овог још увијек транзицијског друштва није чак ни на задовољавајућем нивоу, и демократији, као неком утопијском систему не може ни прићи. Умјесто да политичке представнике бирамо савјесно, на основу њиховог политичког дјеловања и компетенција без обзира на пол, приморани смо имплементацију женских права осигурати законом.
Закон прописује обавезу свим јавним органима да осигурају и промовишу једнаку родну заступљеност, као и обавезу за усвајање посебних мјера у ситуацији када је било који од полова заступљен мање од 40 %. Међутим, имплементација закона нема стварно дејство, јер изабране политичарке често представљају само политичке фигуре које своје дјеловање усмјеравају на основу савјета мушких, страначких колега. На скоро свим нивоима власти су још увијек недовољно заступљене, невидљиве, иако су посљедних година и у овој области, барем декларативно, постигнути значајни помаци.
“Изборни систем Босне и Херцеговине примјењује и систем квота. По овом систему квота прва два имена морају бити оба пола, међу првих пет два мање заступљеног пола и тако редом до пуне квоте од 33 %. Квоте су замишљене да се осигура ангажман жена у политичком надметању. Према неким истраживањима учешће жена у органима власти у БИХ је тек 23 %, те можемо поставити питање о наведених 40 % из Закона о равноправности полова“, каже за СПИН ИНФО млада политичарка и магистрица правних наука Дејана Радовић из Источног Сарајева, наглашавајући значај оваквог система који даје неки основ заштите пропорционалне заступљености жена.
Најзначајнији задатак у читавој причи око жена у политици је ипак пронаћи механизам којим ће се жене охрабрити да се укључе у политичке токове, па и да се активније баве политиком и спознају да она није област резервисана само за мушкарце?
“Жене не требају бити пасивне у свом политичком ангажовању, него самоинцијативно, упоредо са мушкарцима, преузети на себе дио заједничке одговорности за друштво, јер само својим активним ангажовањем и ставом могу дати допринос политици и друштву, али и допринијети цјелокупној слици учешћа жена у политичком животу. Без обзира на високу образованост и стручност женског кадра, жене су и даље често дискриминисане недовољним бројем и заступљеношћу у извршним и законодавним органима, политичком ангажовању и заступљеношћу у јавном животу, јер се донекле и даље гледа на политику као нешто чиме се мушкарци искључиво баве“, сматра Дејана.
Проблем јесте у женама и њиховој свијести као политички инфериорнијих бића. Мањак храбрости и вјере спутава их да се одлучније боре за боље друштво, уосталом, да се чује њихов глас.
Подаци о политичкој, економској, финансијској па и самој егзистенцијалној угрожености жена су фрапантни. Али су оне, ипак, најважнији фактор борбе за бољи положај на свим фронтовима.
Шта је њихова предност?
“Жене са собом уносе у политички живот демократски, осјећајни начин вођења политике јер им је приоритет у вези са инцијативама и унапређењем закона везаних за породицу, дјецу, угрожене категорије друштва, породично насиље, материнске и дјечије додатке. Жене укључене у политику боље разумију и познају женске потребе и интересе, те у политику уносе и различите ставове о политичким темама. Жене су, напослијетку заслужне и за нову политичку културу и нове облике комуницирања, па и побољшању у језику и понашању у парламенту“, закључује Дејана Радовић.
Да ли жене заправо не знају или не умију да искористе своја права да би се наметнуле као равноправне? Борба за стицање права гласа кроз историју била је крвљу натопљена и мукотрпна. Ово право су жене у неким државама Блиског Истока добиле тек прије неколико година, а жене у Босни и Херцеговини се одваже да чак и не изађу на изборе, а камоли узму активно учешће у политици.
Јасно је да све док жене саме не почну миијењати амбијент који их окружује и свијест о потреби њиховог активног учешћа у политици, судбину ће да им кроји неко други.