Покушавајући са се разаберем у паушалним прогнозама епидемиолога, више нисам сигурна да ли да страхујем или да се радујем корони? Изборна кампања званично није ни почела, али незванично увелико траје. Док ничу мурали по зградама све се мислим да можда шума вене да би то покрила.
Стара изрека каже да је перо јаче од мача. Том логиком се махом воде, па уз ред народних мудрости и десетерца, ред статуса по друштвеним мрежама апелују, обавјештавају и сугеришу. Ко? Не бих вам знала рећи. Док се име Начелника општине провлачи (да не кажем развлачи) и бива неисцрпан извор инспирације, статуси и саопштења немају аутора. Знате како – да би неко стао иза својих ријечи мора имати ем своје ријечи, ем став, ем изграђено име. У дефициту наведеног битно је сакрити се и ушушкати под званично и заједничко.
На почетку поменух корону и не могу да се не запитам – гдје су поједине странке и појединци који се вјешто крију под окриљем страначког дреса били за вријеме првог таласа у марту? Ако ме памћење не служи, интернет све трпи па нисам баш могла пронаћи неки податак о организованом дијељењу маски, помагању и сличним активностима. Да ли је мање битно било мислити о старим и угроженим у марту, или је сад ипак битније? Не – приватне журке су најпрече.
