Савремена технологија, али и начин живота, многе занате су напросто учинили непотребним и безпредмтним. Који су то занати и има ли их још?
Чиме су се бавиле абаџије, мутавџије, рабаџије, опанчари, кујунџије, јорганџије, бомбонџије и многи други? Заједничка црта свих ових занимања јесте чињеница да су свако од њих занати, и то занати који су или изумрли или на добром путу да ускоро потпуно нестану.
Овога пута ћемо укратко да опишемо неке од њих. Па, бар да их сачувамо у сећањима.
Абаџија
Абаџија је занатлија, који од абе, јако грубог вуненог материјала односно сукна, прави народне ношње. То грубо вунено сукно у народу се називало аба. То је именица пореклом из арапског језика. Назив за занатлију који се бави израдом народних ношњи – абаџија – добија се када се на реч за назив тканине (аба) дода турски суфикс – џија (онај који нешто ради, везано за основу речи). Абаџија је, дакле, кројач одеће од абе.
Абаџијски занат био је посебно важан у времену када је традиционална народна ношња означавала и националну припадност као и друштвени сталеж. Абаџије су шиле сеоску народну ношњу, док је назив за занатлије које су шиле грађанску ношњу (током 19. века) био терзија. Абаџијски занат је један од најтежих и најзахтевнијих занатских послова.
У данашње време нема пуно људи који се баве овим занатом у Србији, јер је потражња за њиховим ручним радовима сведена на минимум минимума. Оригиналну народну ношњу данас поручују културно-уметничка и фолклорна друштва, позоришта или сувенирске радње. И то у јако малим количинама.
Грнчар
Грначарство је један од најстаријих заната којима се човек бавио од давнина. Ове занатлије бирају одговарајућу врсту земље (глине), коју потом мешају са водом и онда је месе. Овим поступком добијају тестасту масу од које формирају најразличитије облике.
Овај занат се некада радио искључиво ручно, па је то захтевало пуно времена да се направи жељена посуда односно предмет. Проналаском грнчарског точка, поступак израде предмета је знатно убрзан.
Сви предмети направљени овим поступком, стављали су се у хладовину и/или на промају да се добро осуше. Потом, по жељи су се премазивали бојама и лаковима и осликавали разним мотивима.
Завршни процес био је печење и то у специјалним пећима на дрва. На шта друго. Печење је, у зависности од величине предмета, трајало сатима па и данима. После печења, грнчарија се пажљиво хладила, што је захтевало велику вештину занатлије. Пребрзо хлађење могло је да доведе до пуцања предмета, који би онда постао неупотребљив.
Овај занат није потпуно замро у Србији. Поједини делови наше земље и данас су познати по овом занату. Село у околини Ужица – Злакуса – нарочито је позната по грнчарству, а један од разлога је и веома квалитетна глина која може да се нађе у околини. Данас, глини се додаје млевени кварцни камен – песак који доприноси унапређењу квалитета финалног производа.
Грнчаријом се, данас, претежно баве уметници а све мање људи који производе предмете од конкретне употребне вредности.
Мутавџија
Други називи за мутавџије су плетиља или ткач. Мајстори – мутавџије, бавили су се производњом односно ткањем сеоских торбица од козије длаке. У њима су се, својевремено, носили вино, со, сир, хлеб, погача или ракија – углавном када се ишло на њиву или било који други целодневни рад далеко од куће.
Често су се у те торбице паковале ствари деци за школу, јер није било ранчева какве данас познајемо. Сваки крај у Србији је имао карактеристичну комбинацију боја, које су служиле као знак распознавања на торбицама.
Постоје и мутавџије које праве корпе. Њих су називали корпар-мутавџије. Корпарство је почело да се развија у Србији почетком 20. века, када се указала потреба за плетеним корпама од прућа, углавном црвене врбе. Наиме, гране тог дрвета због еластичности и пречника, биле су најприкладније за плетење, најиздржљивије да понесу терет и најтрајније да власник не мора често да их мења.
Корпари своје производе најчешће плету на различитим дрвеним калупима, па за сваки од производа поседују по једну или више различитих. Данас се производи од прућа користе у сасвим друге сврхе, па и као популарни ратан-намештај.
Оџачар
Оџачарима се називају људи који су чистили гар из димњака. Прљав оџак је ометао рад пећи и сагоревање дрвета у време када се грејало и кувало у пећима на дрва. Ове занатлије су биле познате по посебној четки монтираној на дугачкој жичаној сајли којојм су се чистили односно четкали димњаци. Пошто се често догађало и да неки предмет западне у оџак, оџачари су носили и тешку гвоздену куглу којом би разбијали те предмете у оџацима.
Оџачари су били најпрепознатљивији по специфичним оделима црне боје и лицу које је скоро увек било гараво. Носили су и мале црне капице, а у народу је владало веровање да срести оџачара значи срећу. При сусрету са оџачаром требало је заврнути у круг једно дугме на себи али не толико да се откине. Срећом се сматрало и ако се откине длака са четке кад оџачар то „не види“.
Рабаџија
Рабаџија је својеврсни „аутопревозник“ који је воловском запрегом радио у надницу. Иако су волови били спорији од коњске запреге, они су далеко снажнији од коња и могли су више да повуку. Ово занимање још постоји у Србији и присутно је нарочито у планинским крајевима. Данас рабаџије углавном извлаче дрва из шуме до пута, где их преузимају трактори и камиони који не могу да се пробију до тешко приступачних терена.
Опанчари
Опанчар је занатлија који се бави ручном израдом обуће, пре свега опанака. Процват на територији Србије, овај занат је доживео у периоду изеђу друге половине 19. до 50-их година 20. века. Већ од половине минулог века, овај занат почиње да губи на значају и своди се само на поправку индустријски произведене обуће. Данас, ни то, јер се не исплати.
Данас у Србији постоји само неколико опанчарских занатских радњи, а опанци се продају углавном као сувенири или за потребе фолклорних група, као део народне ношње. Будући да је то занат који спада у традиционално народно стваралаштво, Правилником Министарства привреде Републике Србије стављен је под заштиту закона.
Кујунџија
Овај занат се сврстава под уметност. Кујунџије се баве израдом украсних предмета, најчешће накита од племенитих метала и драгог камења. Некада су кујунџије све предмете израђивале ручно, а за посао су користиле само најосновнији алат.
Некадашње кујунџије данас су – златари. За обраду материјала и израду украса користе савремену технологију и разне врсте драгог камења, тако да се између кујунџијског и златарског заната никако не може ставити знак једнакости.
Јорганџија
Јорганџија је врста занатлија који се бави ручном производњом јоргана, јастука и душека. Алати које ови мајстори користе у раду су маказе, игла, конац и машина за шивење. Углавном механичка, на ножни погон, попут свима познате „сингерице“.
Јорган се шије од платна и пуни памуком, а да материјал којим је напуњен не би испао, прошива се концем. Јорганџије су прилагодљиве занатлије, тако да су правили и јоргане по димензијама ван стандардних – по онима које су муштерије наручивале. Некада су се за прављење јорганџијских производа користили углавном природни материјали као што су вуна и памук, а производи су били тешки и дуго су трајали.
Оригинални јорганџијске производе још могу да се пронађу, углавном на пијацама и вашарима у мањим местима. Ово је занат који полако али сигурно одумире јер никако не може да конкурише индустријским производима. Услуге тих неколико радњи углавном користе старији људи.
Бомбонџија
Бомбонџија је занатлија из групе старих заната који прави и продаје, углавном, бомбоне. Ове занатлије су за своје производе најчешће користиле шећер са додацима разних боја и биљних екестрата који су давали укус финалним производима. Карактеристичне су шећерне бомбоне, љуте (зелене и тврде) бомбоне, свилене бомбоне… Поред њих, у понуди су и штапићи, такозване луше или лулице, направљене од истих састојака као и бомбоне.
Код бомбонџија се, често, могао наћи и ратлук разних укуса и облика. Нарочито у новија времена, када се такви производи користе као својеврстан и специфичан поклон, углавном за романтичне прилике. Код ових занатлија могли су да се нађу још и шећерне табле, карамеле и друге врсте слаткиша.
У прошлости, бомбонџија је бомбоне продавао у својој радњи. Током пијачног дана, вашара или сабора, бомбонџија би излазио из радње и у плетеној корпи, на покретној тезги или на колицима продавао производе – у ринфузу или појединачно умотане у шарене фолије.
Сајџија
Часовничар, често знан као сајџија, је занатлија/мајстор који традиционално израђује и поправља часовнике, односно сатове. У давна времена, часовничар је израђивао и поправљао искључиво механичке часовнике, самостално израђујући све потребне делове. Сајџије су обично свестрани мајстори, па су поправљали џепне, ручне, стоне, зидне и друге часовнике.
Савремене сајџије, којих је реално све мање и мање готово на дневној бази, поправљају часовнике заменом оштећених или истрошених делова новим, израђеним у фабрикама произвођача часовника.
Осим механичких, часовничари сервисирају електронске и електричне часовнике, а главни посао има је продаја и замена батерија, евентуално штифтова и наруквица.
Израз сајџија је турцизам, изведен од речи – „саат“ – сат, односно речи која значи часовничар, уз благу промену изговора и уз наставак „ја“ дошло се до речи сајџија. Часовничар ради у радњи опремљеној посебним алатом и прибором, у које спада и монокл – увећавајуће сочиво које се ставља на око како би мајстор могао да види јако ситне делове и завртње у механизму часовника.