Академски сликар Силвана Мирковић Ђуровић из Источног Сарајева почела је да осликава новоизграђену цркву у Бјелосављевићима, код Сокоца, посвећну Светом великомученику Прокопију и планира да заврши овај велики посао за годину и по.
Ђуровићева је добила и благослов од Његовог високопреосвештенства митрополита дабробосанског Хризостома за живописање овог храма, на шта је посебно поносна.
– Захвална сам, прије свега, Богу и свештенству Црквене општине Соколац што сам имала срећу да баш мени буде повјерен овај велики посао, који први пут радим самостално. Тренутно осликавам олтар – истиче за Срну тридесеттрогодишња сликарка.
Силвана наглашава да осликавање ове цркве на Гласиначком пољу финансира породица Ћајић из засеока у близини храма, да јој, за сада, помаже само млада академска сликарка Ана Добриловић са Сокоца, те да вјерује да ће најкасније за годину и по завршити овај посао, на задовољство свештенства и вјерника.
Иако је прве озбиљније потезе четкицом направила сликањем икона, прво практично знање о овом виду стваралаштва Силвана је стекла, како истиче, код великог човјека и врсног умјетника Радана Радојловића из Умјетничке радионице „Лазарус“ из Ћуприје.
Он је са групом пријатеља радио живопис Цркве Свете Петке у комплексу Српског војничког спомен-гробља Мали Зејтинлик на Сокоцу.
– Како сам са родитељима живјела у близини Војничког спомен-гробља на Сокоцу у мени се пробудила жеља да спознам како се ради живопис и ти људи су ме објеручке прихватили – присјећа се Силвана.
Младалачка радозналост и жеља да у сликарству учи све што види, понукали су је да се придружи групи „Лазарус“ и са њима, након осликавања цркве на Сокоцу, крене даље широм Србије.
– Велика ми је част што сам учила од тог изузетног човјека и што сам смогла храбрости да преузмем на себе оволику обавезу да осликам површину од 314 метара квадратних у цркви у Бјелосављевићима – наводи Силвана.
Ђуровићева подсјећа да се први пут са свијетом иконописа сусрела послије првог разреда гимназије, када је упознала самоуког уметника Драгана Милинковића Кона из Ужица, који је радио иконе у манастиру Добрун, код Вишеграда.
– Уз његову помоћ урадила сам своју прву икону Господа Исуса Христа, за коју ми је отац обезбиједио материјал и поклонила је мами за рођендан – истиче Силвана.
Потом су услиједили и други радови, све до доласка на Академију ликовних умјетности у Требињу, када је открила другачији свијет ликовног израза и надахнућа.
– На трећој години Академије изабрала сам графички смјер, али, ето, субински и стваралачки пут ме опет навео да се вратим иконама и фрескама – прича Ђуровићева.
Након завршетка студија, вратила се на Соколац, гдје живе њени родитељи, али није пала у искушење да ради било шта, већ је, како каже, сликала за своју душу и чекала шансу да ради оно што воли.
Млада сликарка је урадила двије фреске са спољашње стране на улазним вратима Манастира Пресвете Богородице у Кнежини и добила све похвале, што јој је дало снаге да се, уз бављење другим ликовним изразима, мало више посвети и осликавању храмова и иконописом.
Данас ради као професор ликовне културе у Основној школи „Петар Петровић Његош“ у Источном Сарајеву и у слободно вријеме долази на Соколац да настави живопис храма у селу Бјелосављевићи.
За сада, каже, осликавање иде спорије јер мора да усклади породичне обавезе, те да се добро организује као мајка, супруга и професорка у школи да би се што дуже посветила живописању Цркве Светог великомученика Прокопија.
Силвана би вољела да јој се у овом послу придруже колеге како би живопис у храму у срцу Гласиначког поља што скорије био завршен.
Изградња цркве у Бјелосављевићима на локалитету Црквине, удаљеном од Сокоца око пет километара, у близини магистралног пута Источно Сарајево – Подроманија-Вишеград, почела је 30. августа 2018. године.
Саграђена је у близини некрополе са више од 350 стећака и остатка темеља цркве из средњег вијека, које су археолози открили 2013. године, трагајући за остацима Цркве на Гласинцу, која се помиње у дубровачким списима.
