Добрила Боба Ашкрабић вјерује да је његовање златовеза један од начина да се за млађа покољења сачувају богато културно насљеђе, писменост и стари умјетнички занати
Добрила Боба Ашкрабић, предсједник Удружења „Двије руке“, на бесплатним радионицама соколачког Удружења „Аурора“ учи све заинтересоване жене вјештинама ткања тканица и тајнама златовеза, у жељи да помогне очувању српске средњовјековне традиције и народних мотива из тог доба.
Сарадња са овим соколачким удружењем, како каже, траје већ годину дана, а повезала их је жеља да „сачувају традицију старих умјетничких заната `нитима женских рукотворина`, кроз која настају права мала умјетничка дјела“.
Она напомиње за Срну да је недавно са пријатељицом, комбинујући златовез и магнет, урадила прикладне украсне предмете за поклоне за потребе општине Соколац.
Све то је украсила мотивом гласиначких колица – званичним туристичким симболом општине.
Договор са Удружењем „Аурора“ био је да на малом разбоју – коњићу почну са ткањем појасева од вуне, који су и сада битан елемент народне ношње и све више тражени као украс. Tи појасеви ширине до 15 центиметара и дужине два до 2,5 метара у народу су познати као тканице.
Ашкрабићева, као професор у пензији, већ деценијама његује српске средњовјековне рукописе, те манастирску орнаментику и чува историју првих српских штампарија, чиме је и „пробудила“ у радионицама на Сокоцу љубав према средњовјековној традицији, нарочито златовезу.
Жене „Ауроре“ одлучиле су да, осим уобичајеног ланчаног и обичног бода, науче и мало неуобичајенији бод златовеза преко вуне, картона и памука, те да се обуче и у везу са шљокицама, који је чест пратилац златовеза на народним ношњама.
Ашкрабићева сматра да се данас традиција помало заборавља и да нема довољно стручних људи који би средњовјековној умјетности и симболици у свим видовима тадашњег стварања дали мјесто које им у српској историји припада.
Она вјерује да је његовање златовеза један од начина да се за млађа покољења сачувају богато културно насљеђе, писменост и стари умјетнички занати. Према њеним ријечима, златовез, као дио средњовјековне традиције, може се његовати на више начина.
„Ми настојимо да златовезом приближимо елементе из манастира јер највише радимо златовез розета српских средњовјековних манастира које су иначе рађене у камену, те златовез иницијала из рукописних књига и првих наших штампаних књига“, наглашава Ашкрабићева.
Она тврди да је велики цвијет у неколико тонова црвене боје, који се користи као детаљ у народном везу, у ствари, стилизовани косовски божур – мотив чест на кошуљама, зубунима и другим елементима српске народне ношње.
Ашкрабићева указује и на велику заступљеност мотива ромбоидног облика у народним рукотворинама, који је стилизовани симбол ватре, посебно у везу покрстици.
Ти мотиви се најчешће примјењују у словенским народима и имају симболику коју треба изучавати.
Добрила Ашкрабић сматра да чување народне традиције треба бити далеко више заступљено у наставним програмима и наводи примјер Киргизије, која извози народну ношњу у Америку.
„Интересантна је та наша рукописна грађа која је занемарена, а у народу не постоји спознаја о томе које је све богатство у нашим рукописним књигама“, истиче она.
Добрила указује на чињеницу да су српске рукописне књиге заступљене по цијелом свијету и да су јеванђеља која су Срби преписали присутна више у Њемачкој него у српској заједници, која би требала имати више слуха за чување тих докумената и укупне средњовјековне традиције.
Удружење „Двије руке“ из Источне Илиџе окупља чуваре народних рукотворина и љубитеље средњовјековне традиције и културе српског народа.
