У јеванђељу које читамо на литургији на празник Светих цара Константина и царице Јелене, Спаситељ говори о „добром пастиру“ (Јн. 10. глава) и наглашава да само онај ко се искрено брине и стара за другог човјека може задобити повјерење и назвати се пастиром добрим.
Ове ријечи Христос упућује свим својим сљедбеницима и чини се да су као ријетко ко тај његов позив испунили управо ово двоје светитеља. Њихова величина се огледа у томе што, иако су заузимали највиша мјеста у царству, они нису гледали само себе и своје проблеме, којих је било много, него и све друге људе око себе, знане и незнане. Заслуге су им такве и толике да је тешко разликовати ко је више добра хришћанима учинио.
Цар Константин родио се на територији данашњег града Ниша, 300 година послије Христа. У то вријеме хришћани су много страдали и бивали прогоњени, но кад је Константин постао римски цар, он је пред једну битку видио на небу крст испод којега је писало: „Овим ћеш побиједити“, па је одмах наредио да сваки војник носи на своме одијелу израђен крст. Побиједио је свог непријатеља и на тај начин објединио царство. Послије овог догађаја, цар Константин одмах даде слободу хришћанској вјери и хришћани почеше да се слободно моле Богу и да подижу своје храмове. Константин, старајући се о општем добру хришћана, сазивао је и црквене саборе и помагао хришћанима да своје црквене ствари уређују.
Сама царица Јелена уложила је велики труд да у Јерусалиму нађе онај крст на којем је Спаситељ разапет. Обоје их је Господ прославио те их и ми данас прослављамо.
Заиста, нама је данас тешко да замислимо да неко нема слободу вјероисповијести и да због своје вјере бива гоњен, али мора се радовати душа свакога од нас кад се сјети радости тих хришћана кад су се први пут у пола дана и јавно на молитву окупили и кад су слободно своју цркву подигли. Сјећајући се те прве неописане радости и ми смо позвани да се радујемо сваки пут када гледамо једни друге окупљене на молитви.
Но, да не би било да се ми на празнике само сјећамо неких догађаја, нечега што је давно било и да то нема много везе са нама данас, овај празник је идеална прилика да се запитамо да ли и ми чинимо добро попут ово двоје светитеља, да ли ријеч Божију коју нам заповиједа, да се не бринемо само о себи него и о другим људима, тачно испуњавамо? Свакако, постављајући ово питање, одмах нам се намећу и нека додатна: да ли смо достојни насљедници првих хришћана, да ли знамо да цијенимо слободу коју имамо и на крају имамо ли осјећај за туђе страдање и муку? На ова питања нека свако сам себи одговори. Опет, нека у дубини своје душе покуша да одговори и пред ликом светих цара Константина и царице Јелене.
Памтећи ово, старајмо се непрестано за наше ближње како бисмо на тај начин показали да смо дјеца Оца небеског. Кад се овако будемо владали, онда ћемо живјети као једно, као велика породица и имаћемо благослов божији и благослов светих које прослављамо.
