Када прође ово, а проћи ће… Хоћемо ли тада опет све по старом? Је ли ово лекција коју смо прескочили научити раније? Аларм који звони, одјекује, прави узбуну да се пробудимо, освијестимо, тргнемо већ једном? Је ли нам ово пружена шанса да се замислимо, преиспитамо и донесемо одлуку да ћемо, када све ово прође, ипак бити мало бољи људи? Или барем – покушати бити.
Када прође ово, а проћи ће… Хоћемо ли наћи времена? Оног истог времена којег раније ни за шта имали нисмо. Да не доручкујемо и не пијемо кафу „с ногу“, да не прекидамо разговор након само три минуте, да се са дјецом играмо, да их не чувају само тете у играоницама… Да се не виђамо само за крсне славе, понеке рођендане. Да не гледамо у кесе, кафу и наполитанке које носимо једни другима и чији је сад ред за посјету.
Је ли нам се сада упалила лампица изнад главе – шта нам је стварно важно? Да све оно материјално за чим си грабио може нестати у једној секунди, бесповратно. Да не посједујемо ништа. Да имамо само једни друге. А, реци ми, незахвални човјече, мало ли је то?!
Схваташ ли сада, мали човјече, колико си мизеран и немоћан? А мислио си супротно – до овога времена.
Желим ти, када све ово прође, да се смијеш, као луд на брашно и да те боли уво што ће те чудно гледати. Да не тражиш разлог за срећу јер, сада си барем схватио, да је срећа породица на окупу и добро здравље оних које волиш.
Желим ти, да ти највећа брига буде кога ћеш, када ово прође првог загрлити. Изгњавити. Изљубити.
Када се све ово буде звало „јуче“, када о свему овоме будемо причали неким новим генерацијама, када иза затворених врата оставимо неизвјесност, тугу, бригу, страх, параноју… Када отворимо врата неким будућим, љепшим временима, који су на корак од нас…
Размисли с ким желиш стварати нове успомене и ко те насмије – онако, до суза…