Први предсједник Републике Српске Радован Караџић изјавио је да ни Срби, ни Хрвати нису пледирали на доминацију над другима у унитаризованој и централизованој БиХ, него је то било и остало опредјељење СДА до данашњих дана.
Некадашњи предсједник Републике Српске истакао је да су Срби због компромиса одустали од модела Сјеверне Ирске, то јест од остајања у матичној земљи, а Европа је радије подржала модел Швајцарске или Белгије.
„Ни многи у Србији не знају кроз какве муке су прошли Срби у БиХ угађајући другима, а покушавајући да не унесреће свој народ“, рекао је Караџић за „Вечерње новости“.
Он је објаснио да су Хрвати у рату у БиХ наступали милитантно против заједничке државе, што се могло очекивати због њихове везаности за Хрватску и да су велику сметњу представљале „примјесе неоусташа“, али су ХДЗ-Хрвати у БиХ у погледу уређења земље били разумни и схватљиви.
„Тражили су исто што и Срби и што је Европска заједница (Карингтон – Кутиљеро) прихватила да понуди свим странама – аутономност једних од других“, рекао је Караџић.
Он је истакао да се током посљедњег рата у БиХ први пут муслимани нису борили за друге, него за себе и један концепт Босне који није имао никаквих изгледа, чак и код оних који су их наизглед подржавали.
„Да су којим случајем они победили Србе и отерали их из Босне, били би препуштени на милост и немилост прозападном делу бивше Југославије, уз огромна ограничења и постепено брисање из Европе“, оцијенио је Караџић.
Караџић је подсјетио да се знатан број муслимана, па и цијела јединица, борио у Војсци Републике Српске, бранећи вриједности заједничког живота, секуларне државе и мира, као и да су и хрватски и муслимански рањеници лијечени у српским болницама, да су Хрвати на појединим мјестима слободно пролазили преко територије Републике Српске из своје једне енклаве у другу.
Он је истакао да је, захваљујући разуму и договору са хрватским лидером Матом Бобаном, спашено на хиљаде младих живота на обје стране и значајно је било умиривање већег дијела од 1.000 километара линије фронта и међусобних борби.
Караџић је нагласио да су његова искуства са Хрватима у Босни била сјајна, да је имао двојицу најближих пријатеља Хрвата, те да су чак и они којима су усташе побиле породице јасно правили разлику између обичних Хрвата и заклетих усташа.
Према његовим наводима, довољно је доказа да и у Хрватској постоји жеђ за добрим односима, упркос значају који добијају будале и протуве, које промовишу мржњу, а сјенку на овај оптимизам баца чињеница да се многи кандидати за изборе уздржавају од критике, страхујући да би то утицало на њихов изборни резултат.
„Мора постати јасно да мржња није патриотска обавеза, она је анонимна и крије се“, поручио је Караџић.
