И данас, када прелиставам ратна сјећања, често се зауставим на тужним страницама исписаним у јануарским и фебруарским данима 1996. године, када су сарајевски Срби са Грбавице, Враца, Вогошће, Илијаша, Илиџе, Хаџића, Рајловца, центра Сарајева и других мјеста остављали своја родна огњишта и одлазили у неизвјесност.
Потписи на Дејтонски мировни споразум су њихов завичај „поклонили“ Федерацији БиХ и осудили их на болну сеобу. Конвоји туге, шибани вјетровима и сусњежицом, кретали су се преко Требевића, Пала и Романије. Поред оног што се из куће морало у завежљаје ставити за нови почетак у нигдини, очеви и мајке носили су своје мртве синове. Из породичних гробаља их ексхумирали да непријатељима не би приуштили задовољство черечења хумки и рушења њихових спомен-обиљежја. Умирање својих најдражих за слободу су преживјели, а ово друго, што би се могло десити ако их оставе на немилост крвницима, сигурно не би. Плакали су тих дана и небо и земља. Остављали су сарајевски тамни вилајет да се радује туђој несрећи, кренули тамо гдје ће њихови најмилији наћи вјечни мир. Већина тих стаза, поливених очевим и мајчиним сузама, водила је преко пркосне планине Романије, преко апостолске горе, вјечне заштитнице слободе, правде и православља.
У сјећањима и данас, након близу двије и по деценије, чујем мајчин лелек, очев уздах, често у кошмарним сновима додирујем њихове сузе, тјешим их иако знам да утјехе и лијека за њихове отворене ране нема. Слушам како на таласима соколачке Радио-станице „Романија“ у прохладним ноћима позивају становнике малог града да дочекају невољнике да им се нађу при руци, смјесте их у своје топле домове, узму крамп и лопату и пођу у Пољак поље, простор гдје се постављају темељи Малог Зејтинлика, да помогну механизацији која је отварала тврду романијску земљу за другу сахрану хероја са Грбавице, Враца, Илијаша… И, заиста, Соколац није скривао бол у тим тешким данима, показао је невиђену хуманост и доброту, брисао сузе неутјешним, храбрио их да истрају, преживе нову голготу, да живе за своје најмилије, за одласке на гробље, молитве за душе јунака, за њихове потомке. И данас чујем баритон свештеника Милорада, чија је молитва небесима предавала најбоље српске синове. Прота је недавно окончао овоземаљско битисање; сада у рајском насељу другује са уснулим херојима
Данима и ноћима стизали су конвоји туге до Малог Зејтинлика. По други пут, уз уморни и промукли мајчин лелек и потоке суза, у вјечност су одлазили они што животе уградише у темеље Републике Српске. Бројне су свјетске ТВ куће и агенције биле запањене сеобом сарајевских Срба. Промрзле колоне су се нашле у ударним вијестима. Нажалост, тадашња Србија је нијемо посматрала егзодус и патњу својих сународника. Ријетки су били медији у сестринској земљи који су пренијели потресне призоре на путевима у избјеглиштво. Захваљујући Влади РС, Удружењу Срба Сарајевско-романијске области у Торонту, прилозима вјерника Српског културног клуба Свети Сава, који живе у Хоктон Парку, предграђу Сиднеја, Црквеној општини Соколац, општини Соколац, Борачкој организацији општине Соколац, Борачкој организацији Сарајевско-романијске регије и Скупштини Града Источно Сарајево, у срцу Романије никао је Мали Зејтинлик, најтужнији дио српске земље на Балкану. На његовим капијама, у хладу храма Проподобна мајка Параскева, дежура грандиозни крст који симболизује живот вјечни . На сивом крстоликом мермеру утиснуте су ријечи „Чекамо васкрсење мртвих“. Овај детаљ Малог Зејтинлика пројектовао је Бранислав Шаровић.
Када ступите на овај простор, гдје су најгласнији звуци језиве тишине, обузима вас посебан осјећај, оно што ни чувени Андрић у зениту свог стваралаштва не би могао описати. Задрхти перо у руци, срцу тијесно у грудима, очи се прикују за колону крстова исклесаних од прилепског бијелог камена, по узору на оне у солунском Зејтинлику. Близу хиљаду крстова казује трагику српског рода у потоњем рату. Ни најразорнији вјетрови романијски ту не могу угасити свјетлост свијеће воштанице и отјерати мирис тамјана, јер Свевишњи то држи у својим рукама. Када уђете у свету тишину, притисути погледом са фотографија јунака, осјећате кривицу што сте међу живима, што им се у жртви нисте придружили. На челу бесмртне колоне, одмах уз темеље гробљанске капије, сахрањени су Ђуричићи – браћа Милан и Миломир, отац њихов Борко. Мајка Јела, све до смрти, свакодневно је обилазила њихово вјечно почивалиште. У Малом Зејтинлику 33 породице сахраниле су по два члана. Шест породица сахранило је по три погинула, међу којима Цвијановићи и Радоње по три сина, Нико и Милка Кошарац два сина – Спасимира и Миломира, који погинуше у једном дану. Душанка Фржовић из сарајевских Неџарића је дошла у Соколац да буде близу Малог Зејтинлика и својих најдражих – синова Горана и Зорана и супруга. Алекса и Љубинка Барјактаревић тугују у соколачком насељу Мајдани за синовима Гораном и Душком. Међу бесмртницима су и два брата Ћећез. Породица Дамјановић је у бестијалном оргијању муслиманске војске на Чемерну изгубила два брата, двије кћери и сина. И они су вјечни мир нашли у каменитој романијској земљи. Међу свијетлим гробовима су и вјечна почивалишта три петнаестогодишњака – Слободана Голубовића, Миодрага Пукете и Саше Перића. Најстарија жртва имала је 74 године. Са браћом, у крилу гласиначке равнице и шумовите Романије, почива и руски добровољац Јуриј Павел Пилипћик. Имао је само 20 година када је погинуо на Нишићкој висоравни.
Само неколико километара сјевероисточно од Малог Зејтинлика, поред пута Соколац – Кнежина, у насељу Копјевићи, налази се гробље гдје су сахрањена 53 борца погинула на оловском ратишту. Ту их је најближа родбина из њихових села око Олова пренијела након Дејтона. Крстови, као и у Малом Зејтинлику, од прилепског бијелог стијења. Исте су судбине новомученци који сањају сан праведника уз хуке таласа ријеке Биоштице. И на бројним другим мјестима диљем Романије су хумке ратника, оних који живот дадоше за слободу и будућност српског рода.
О великој жртви свједоче манастир Свети великомученик Георгије на Равној Романији, на чијим унутрашњим зидовима, умјесто фресака, стоје имена 4.000 погинулих припадника Војске РС са подручја Сарајевско-романијске регије , централно спомен-обиљежје у центру Сокоца са 1.170 имена погинулих српских војника са истог простора, те спомен-обиљежја у Ћаваринама, Соколовићима, Барама и у старом гробљу Градац у Сокоцу. На подручју општине Соколац живи нешто више од 13.000 становника, а у утроби романијске земље у минулим годинама сахрањено је близу 1.500 српских војника.
Гласно опомиње тишина Малог Зејтинлика све који заборавише на голготу, оне који се данас грле са убицама, лопове и ратне профитере који су на костима погинулих зидали властито богатство. Тих нема на Задушнице да дођу у тај свети простор. Не смију да сврате. Свјесни су да би им се руке окамениле када би покушали да се прекрсте над свјетлошћу која исијава из хумки новомученика. Долази најближа родбина, пријатељи и саборци у вријеме обиљежавања дана Прве и Друге романијске бригаде, на крсну славу Војске Републике Српске -Видовдан. Борачка организација општине Соколац, општина Соколац и Град Источно Сарајево брину о одржавању овог спомен-комплекса. У томе, гледајући на значај овог парчета свете српске земље, симболично учествује Влада РС.
У мајци Србији још увијек не знају колику су цијену слободе платили Срби с друге стране ријеке Дрине. Политичари, лажни пацифисти, жбири, доушници, чланови армије невладиних организација и новинари ничице падају пред нишанима у Поточарима код Сребренице, извињавају се џелатима, а не свраћају у Мали Зејтинлик, гдје почива младост Сарајевско-романијске регије. Страхују да не увриједе убице и свјетске моћнике. У предизборно вријеме, у трци за гласачима и гласовима у Српској, Мали Зејтинлик се, нажалост, максимално експлоатише, а заборавља у првом дану када властодршци зајашу удобне фотеље.
