Српски географ Јован Цвијић, оснивач антропогеографије и геоморфологије у Србији и Српског географског друштва, професор и ректор Универзитета у Београду, предсједник Српске краљевске академије, почасни доктор париске Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу умро је на данашњи дан 1927.
Веома су значајни његови радови о морфологији и хидрографији Динарског крша и других крашких предјела, тектоници и глацијацији планина Балканског полуострва, студије о Јадранском приморју, балканским котлинама и пољима, Шумадији и Панонском басену и о миграцијама југословенских народа.
Одиграо је изузетну улогу као савјетник српске делегације на мировним преговорима у Паризу послије Првог свјетског рата.
Његова најпознатија дјела су: „Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије“ /три тома/, „Антропогеографски проблеми Балканског полуострва“, „Балканско полуострво и јужнословенске земље“, „Геоморфологија“ /два тома/, „Етногеографске карте југословенских земаља“, „Географска карта Југославије“, „Говори и чланци“ /четири тома/.
Читав живот посветио је проучавању Србије и Балканског полуострва, путујући скоро сваке године по Балкану.
Осим чисто географских проучавања, бавио се и геологијом /геоморфологијом, тектоником, палеогеографијом, неотектоником/. Његова монографија о карсту изазвала је веома повољне оцјене у европским научним круговима, а приступна академска бесједа о структури и подјели планина Балканског полуострва на основу геолошко-тектонске грађе прославила га је као првог јужнословенског геотектоничара.
Цвијић се бавио и проучавањем балканских психолошких типова. Оно што карактерише његов научни рад јесте утицај климе и рељефа на грађу /морфологију/ човјека, наглашавајући практично међу првима да је човјек екосензибилно биће.
Приликом оснивања Београдског универзитета 1905. био је међу првих осам редовних професора који су затим бирали остали наставни кадар, јер тада су сви професори и сарадници укинуте Велике школе стављени на располагање.
Основао је Географски завод Филозофског факултета 1893. године и био његов управник од оснивања до 1927. године. Заједно са групом географа и природњака основао је Српско географско друштво 1910. у Београду.
Био је предсједник овог друштва од оснивања до своје смрти. Био је два пута ректор Београдског универзитета 1906/1907. и 1919/1920. године.
Постао је научник свјетског гласа и добио је многа признања. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 5. фебруара 1896, а редовни члан 4. фебруара 1899.
Постављен је указом за предсједника Српске краљевске академије 12. априла 1921. године.
Био је дописни члан Академије наука СССР, Југословенске академије наука и умјетности, Ученог друштва Парнасос /Атина/, почасни доктор Сорбоне и Чешког универзитета /Праг/. Био је почасни члан многих географских, етнографских, природњачких и других друштава широм свијета /Петроград, Будимпешта, Букурешт …/.
Био је носилац енглеске, француске и америчке медаље за научне радове.
