Живео једном један обућар. Остао је удовац, али је имао малог сина. И гле, уочи празника Христовог Рођења дечак рече свом оцу: „Данас ће нам Спаситељ доћи у госте.“ „Ма хајде, “није поверовао обућар. „Ево, видећеш, доћи ће. Лично ми је то рекао у сну.“ Дечак чека драгог госта, гледа кроз прозор, а нема никог. И одједном види – у дворишту, напољу, двојица дечака туку једног дечачића, а овај се чак ни не супротставља. Истрчао је обућарев син напоље, растерао је нападаче, а претученог дечака је довео у кући. Отац и он су га нахранили, умили, очешљали, и тада је обућарев син рекао: „Оче, имам два пара чизама, а мом новом другу прсти испадају из обуће. Хајде да му дам своје ваљане чизме, јер је напољу ужасно хладно. Осим тога, данас је празник!“ „Нека буде по твом,“ сложио се отац. Дечачићу дадоше ваљане чизме и он је радостан, озарен, кренуо кући. Прошло је неко време, а обућарев синчић никако не одлази од прозора, чека Спаситеља да дође у госте. Пролази просјак поред куће, моли: „Добри људи! Сутра је Божић, а три дана ништа нисам окусио, дајте ми да једем Христа ради!“ Отац и он су нахранили и напојили старца, отишао је од њих радостан.
А дечак је стално чекао Христа, већ је почео да се брине. Наступила је ноћ, напољу су се упалили фењери, дувала је мећава. И одједном обућарев син повика: „Јаој, татице! Нека жена стоји покрај стуба и то с малим дететом. Види како им је хладно, сиромасима!“ Обућарев син је истрачао напоље, довео је жену и дете у кућу. Нахранили су их, напојилии дечак рече: „Како ће да иду на мраз? Тата, нека преноће код нас. “„Па где ће код нас да преноће?“ пита обућар. “„Ево где: ти ћеш на кауч, ја ћу на сандук, а они ће на нашем кревету.“ „Па добро, нека буде тако.“ На крају су сви легли да спавају. И дечак сања да код њега напокон долази Спаситељ и нежно му каже: „Чедо Моје мило! Буди срећан целог свог живота.“ „Господе, а ја сам Те дању очекивао,“ зачуди се дечак.
А Господ каже: „Па, долазио сам код тебе три пута, драги Мој. И три пута си Ме примио. И то тако да се лепше не може ни замислити.“ „Господе нисам знао. Али кад?“ „Ниси знао, али си Ме свеједно примио. Први пут ниси спасио дечака из руку дечараца-хулигана, већ си Мене спасио. Некада сам од злих људи примио пљување и ране, слично као овај дечак… Хвала ти, рођени Мој.“ „Господе, а кад си други пут долазио код мене? Цео дан сам гледао кроз прозор,“ питао обућарев син. „А други пут – уопште није просјак, већ сам Ја долазио код тебе на трпезу. Ти и отац сте јели само корице, а Мени сте дали празнични колач.“ „А трећи пут, Господе? Можда бих Те макар трећи пут препознао?“ „А трећи пут сам чак ноћио код тебе са Својом Мајком. „Како то?“ „Као кад смо морали да бежимо у Египат од Ирода.
Тако си ти и Моју Мајку код стуба, као у египатској пустињи нашао и пустио си нас под свој кров. Буди срећан, рођени мој, заувек!“ Дечак се пробудио ујутру и прво је упитао: „А где су жена и дете?“ Гледа – а у кући нема више никог. Ваљане чизме које је јуче поклонио дечаку поново се налазе у углу, на столу је нетакнут празнични колач. А на срцу му је неизрецива радост, какве никад није било.
