Драга браћо и сестре,
Записано је да је војвода Марко Миљанов рекао: „Дијеле се Срби на комаде, један каже: Ја сам Црногорац, други Бокељ, или Ерцеговац – трећи опет да је Бошњак каже, Далматинац или Војвођанин, Србијанац или Старо-Србин; сви смо ђеца једне исте мајке.”
Тако је зборио писац чувених Примјера чојства и јунаштва. Књиге у којој је навео све добро учињено у Црној Гори, а да је он знао и запамтио.
За примјере лошег, рђавог, нечовјечног и кукавичког мале су и читаве библиотеке написао је тада Марко.
Током година те библиотеке су се прошириле. У наше вријеме увећане су признањем такозваног Косова, подршком Албанцма у Унеску, избацивањем ћирилице и Његоша, а увођењем нових слова и језика и на крају посљедњим нападом на Српску православну цркву.
Тек је то пробудило и раздрмало истинску Црну Гору. Црну Гору која је поносна и витешка, луча слободе међу Србима.
Овим протестима и молитвама у Црној Гори и широм српства „гдје год је српска душа која”, ми Црну Гору држимо на путу светосавља који је и пут слободе.
Зато смо и ми данас овдје.
Сви смо ми на Романију дошли са подручја данашње Црне Горе. И сви ми имамо обавезу према ђедовима, али и према синовима и унуцима да чувамо завјет.
Нисмо ми како неки погрешно говоре и пишу „братски народи”, ми сми браћа рођена и то близанци. Бол и несрећа једног, бол је и несрећа и другог. Ето зашто смо данас овдје ако вас неко пита.
Због тога Романија стоји гдје и Бјеласица и Ком, уз Оногошт и Дурмитор, Голију, ОСтрог и Козару, али и уз Авалу и Фрушку Гору, Копаоник и Динару, Мајевицу и Мањачу.
Стојимо сви заједно загледани у Ловћен, у нашу Лучу у наш светионик.
Начелника општине Соколац
Милован Бјелица
