Српска православна црква прославља данас Светог Андреја Првозваног, првог следбеника и првог апостола Христовог, који је страдао на крсту због оданости новозавјетној вјери.
У присисуству бројних вјерника, данас је у манастиру Соколица на Равној Романији прослављена слава Светог Андреја Првозваног.
Свети Андреј Првозвани је имендан настојатеља ове Светиње архимандрита Андреја Ковачевића и заштитник царске породице Романових и краљевског дома Карађорђевића.
Према предању, Свети Андреј био је старији брат Светог апостола Петра и ученик Светог Јована Крститеља, а Јеванђеље је проповедао у Византији и Тракији, у дунавским земљама, а потом у Русији и око Црног мора, у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где је страдао.
Својим чудесним моћима исцелио је многе болесне, међу којима и жену царског намесника у граду Патри, коју подиже из постеље, те је она прихватила хришћанску веру.
Због тога се силно разгневио намесник Етеата и наредио да се Свети Андреј разапне на крст и избоде копљима, што је и учињено.
Али ни тада није одустао Свети Андреј, већ је тако рањен и измучен и са крста делио народу корисне поуке, проповедавши веру хришћанску.
Усрдно се молећи Богу, своју душу му је предао у 62. години.
Како је за живота исцељивао убоге и болесне, тако је настављено и након његове смрти деловање његових чудесних моштију, кажу предања.
Светитељева глава сад се налази у Риму, а једна рука у Москви.
У источној Србији дан Светог Андреје назива се и Мечкин дан. По планинским селима обичај је да мечкину побојницу, деца рано однесу на „мечкина места“, да медведи не кољу стоку. Верује се да на тај дан медведи не чине штету и не дирају људе, и да зато тада не ваља ићи у лов на њих.
Према народним веровањима, Свети Андреј се сматра заштитником великих животиња. Са њима разговара, а оне су му покорне.
Некада су цигани мечкари славили Андријевдан, верујући да овај светац кроти медведе као псе, а да светом путује јашући на овој звери.
Уочи Андрејевог дана, кувао се кукуруз за медведе, или посебан колач – мечкина побојница, којим се тобоже завезивала чељуст медведу, да не коље стоку.
За овај дан су везане и многе забране: у Шумадији се не штави кожа, нити се било шта са њом ради, а у Хомољу не ради се ништа са одећом – да је мечке не би поцепале.
Воденичари скупљају прилоге у брашну, од кога праве „хлеб за мечку“, за који тврде да остаје свеж годину дана.
