“Књига је чудо! С њом другујући, стигнеш где желиш, а седиш у кући. С књигом у руци, ако ме питаш, сав свет унакрст лако проскиташ. Ал` треба једно: треба да читаш!” – поручује песник Драгомир Ђукић. Јесу ли му наша деца поверовала, да ли су друговала са књигом довољно да би “стигла” и до ових стихова, те да ли су уопште жељна “скитања” ове врсте – питања су на која можемо чути најразличитије одговоре, од тога да смо “најненачитанији” народ макар на свом континенту, до тога да деца у Србији у ствари читају, само не “праву” литературу.

– Свакако не читају толико да би овакви текстови били сувишни – изричит је писац Урош Петровић. – Има пуно деце која се друже са књигом, али морамо причати о овоме и радити на промоцији читања код деце у свакој прилици. Не због нас, него због њих.

Овај аутор изузетно читаних књига намењених “деци свих генерација, од 7 до 87”, сматра да је “највећа авантура која може да се догоди – она која се догоди у мозгу”.

– Дете које не чита у раном детињству, у нижим разредима основне школе, неће имати богат речник. Дете које нема богат речник, неће моћи да обавља многа занимљива и лепа занимања у животу – упозорава Петровић.

Не би смела…

– Без књига Змаја, Бранка, Радовића, Десанке, без лепих Грозданиних бајки, без загонетних прича Уроша Петровића не би смела да буде ниједна кућа у којој расту деца – сматра Љубивоје Ршумовић.

Имају ли наша деца збиља “страх од слова” уз који израстају у припаднике “најнеписменијег народа у Европи” или је овде реч о сензационализму, а деца ипак читају, само не оно што би “одрасли” желели – упитали смо и песника Љубивоја Ршумовића.

– Деца вероватно имају отпор према одраслима, она старија деца, коју зовете омладином – сматра Ршум. – Да смо најнеписменија нација у Европи, нажалост јесмо! Али, то за наше власнике власти није никаква сензација, то им погодује. Што неписменији народ, то неписмени посланици лакше опстају у Скупштини и у медијима. Што неписменији народ, то му је лакше увалити просткалуке, попут “фарми” и “ријалити” програма. Неписмен народ не чита, него мора да пита, а кад пита онда мора да верује у одговоре које добија од “одговорних”.

Легендарни поета, чији су стихови обогатили детињство небројених генерација, верује да је читање “приватна ствар”, али да деца у свет књиге ступају управо са оним што им школа или родитељи дају у руке.

– Мало старија деца се сналазе сама, бирају по неком свом, често помодном, афинитету – каже Ршумовић. – Али, боље је и тако него никако.

Врло је важно да родитељи имају књиге у рукама и у кући, макар они и не читали! Да деца расту међу књигама.

За лепо одрастање

Поред Ршума, Владе Андрића, Граде Стојковића и осталих који се подразумевају као аутори штива обавезног за лепо одрастање, препоручујем и дела Игора Коларова, Дејана Алексића, Јасминке Петровић (за коју неупућени мисле да ми је супруга – а она је супруга Бобе из “Лудих година”), Иване Нешић… – каже Петровић.

Поред тих “књига у рукама и кући”, да ли је могуће урадити још нешто, и шта се ради са циљем популаризације читања међу децом и младима – питање је на које Ршум одговара:

– Могуће је, али потребан је новац. Међутим, тај новац иде на “подмазиавње” гласачке машине, а не на описмењавање народа, које почиње увек од описмењавања деце. Појединци, у које и себе сврставам, покушавају о свом трошку, али чак и мали приватни трошак је много тежи од великог државног “трошка” који иде у приватне џепове. Чак сам и “Буквар дечјих права” штампао о свом трошку, мада је држава била обавезна, по члану 42 Конвенције УН о правима детета, да на тај начин и децу упозна са њиховим правима.

Петровић наглашава да је све што урадимо на пољу ширења читалачке културе веома драгоцено и исплативо, и наводи истражавања која говоре да деца која не читају имају чак за трећину мања постигнућа у школи и у животу. Проблем деце која не читају је препознат као озбиљна претња у Европи где се доста улаже у промоцију читања – рад са најмлађима озбиљне државе сматрају приоритетом.

Осим улоге државе, и Петровић наглашава значај утицаја оних који су поред детета до десете, једанаесте године – родитеља, васпитача и учитеља, а верује да је проблем и то што од те три категорије само за родитеље не постоји школа.

– Књига за децу мора да буде маштовита и разиграна макар приближно колико су они којима је намењена маштовити и разиграни – сматра Петровић, који је бескомпромисан у ставу да “све што је намењено деци мора да буде врхунско”.

Овај писац је, иначе, уверен да понуда књига за децу и младе никада није била разноврснија и квалитетнија. – Библиотеке и књижаре већ имају толико књига за децу да само оне квалитетне не можете прочитати ни да вам детињство траје стотинак година. Дакле, ако проблем није у понуди, требало би га потражити у потражњи.

Упитан да ли верује да је будућност књиге неизвесна, и да ли ће она морати да “сарађује” са другим, новим медијима, Ршумовић каже:

– Ти нови медији већ сарађују са књигама, као крпељи хватају се за теме и све лепе могућности које књиге вековима нуде, па се онда прикрпељишу за дечју пажњу, и тако опстају. Деца ће и сама схватити да је та агреесија електронике досадна, и вратиће се књизи. Схватиће да морају људи да господаре својим слободним временом, а не електроника. Компјутери, таблети, мобтели, биће слуге људима, добре слуге добрим господарима! Не треба паничити. Књига, као феномен и велика тајна, ипак, постоји две и по хиљаде година!