Јован Јовановић Змај (1833–1904) био је српски пјесник, по занимању љекар; један од првих чланова Српског љекарског друштва, оснивач Српске књижевне задруге и члан Српске краљевске академије. Живио је и радио у Новом Саду, Београду, Загребу, Бечу, Панчеву и другим мјестима некадашње Аустроугарске монархије. Иако је по очевој жељи уписао студије права, касније се опредијелио за медицину. Поред љекарске праксе, бавио се и писањем, посебно поезије за дјецу. Оснивач је часописа за дјецу „Невен“, првог таквог на Балкану, чиме је постао родоначелник дјечије поезије у српској књижевности.
Двије најбоље збирке његових пјесама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, настале због личне трагедије, односно губитка жене и петоро дјеце. По мишљењу многих критичара, то су уједно најтрагичнији и најњежнији стихови српске поезије.
Чика Јова највише је писао о дјеци и за дјецу. Иако дјечије, ријеч је о пјесмама високог моралног значаја са обавезном поуком. У ванвременским стиховима пропагирао је здрав начин живота и хигијенске навике. Велики број његових шаљивих и дјечијих пјесама изашао је у два издања дјела „Певанија“ и „Друга певанија“.
Због своје способности да посматра живот из угла дјетета, вјешто је придобијао најмлађу публику, која и данас ужива у стиховима и поистовјећује се са ликовима из пјесама.
Змајева кућа у Сремској Каменици, у којој је живио и умро, представља непокретно културно добро и обухвата велики број експоната везаних за његов живот и рад.
СУНЦЕ И ВЕТАР
Хвалио се ветар свуда,
Уздизо се преко свега,
И сунцу је пркосио
Да је јачи и од њега.
“Ниси јачи“ – сунце рече;
“Хвалџија си ветре само!“
“Ја ти рекох да сам јачи!“
“Е, па хајд да покушамо!“
“Ви’ш путника оног доле
Где корача поред Саве,
Да видимо ко ће прије
Шубару му скинут с главе!“
Поче ветар дуват, али
Што он већма дува, брије,
Путник већма капу чува
и на уши навлачи је.
Затим поче сунце сјати,
кад је ветар већ умино –
Сунце сјало љупко, мило,
А путник је капу скино.
МАЛИ БРАТА
Дочепо се мали
брата очевога сата,
а сат је од злата
па има и врата,
– Aла је то лепо!
А на уво кад га метне,
тад се чује нека звека,
сат говори: тика-така!
Брата мисли: хоће млека.
– Ала је то мудро!
Залио га слатким млеком
неколико пути,
брата мисли: сат се најо
па сад зато ћути.
– Ал’ се разумемо!
Сад су пуни обадвоје,
и сатић и брата,
обадвоје сада ћуте.
А кад дође тата,
– Aл’ ће бити гужве!
