Двадесет година откад је почела најтежа битка којом је заустављена копнена интервенција НАТО-а, битка на Кошарама, навршава се 9. априла. У тој акцији погинуло је 108 војника, који су се храбро борили да одбране своју земљу.

О својим сећањима на те дане говорили су Дејан Јовићевић, тадашњи припадник 125. моторизоване бригаде, и Саша Радојевић, тада заменик командира карауле Кошаре.

Дејан Јовићевић, припадник 125. моторизоване бригаде 1999. године, требало је да заврши са служењем војног рока 17. марта 1999. године. Међутим, није отишао кући. Остао је да брани територију своје земље.

– У том моменту налазили смо се у Чакору, тачније у Руговској клисури, где смо свакодневно патролирали и постављали заседе Шиптарима који су уносили оружје на територију Косова. После продужења војног рока, заменила нас је група добровољаца, а наша јединица је кренула ка граници – рекао је Дејан Јовићевић за РТС.

Саша Радојевић је у том тренутку био заменик командира карауле Кошаре. Ту се 9. априла налазило око 115 војника граничара.

– Треба напоменути да су ти војници били припадници специјалних граничних јединица. То су били посебно припремљени војници, обучени за обезбеђивање државне границе. Психофизички су били мало способнији од осталих војника, баш због тог суровог терена и начина обезбеђења државне границе. Ти војници, који су имали око 20 година, изнели су битку за Кошаре – истиче Радојевић.

Напад на Кошаре за њих није био изненађење. Граничари су своје борбене задатке извршавали у веома непријатељским условима.

– Имате са једне стране Републику Албанију, која има претензије ка вашој територији, и имате иза вас села у којима етнички живе Албанци, и граничари су све своје задатке извршавали у тако једном окружењу – каже Радојевић.

О бројности и снази непријатељске војске говори се непрестано.

– Оно што слушамо после 20 година са супротне стране и оно што смо осетили на својој кожи, то је огромна сила била. То је била цела регуларна војска Албаније. То су биле две бригаде, припадника ОВК-а и бригада плаћеника из арапских и муслиманских земаља – наводи Радојевић.

Међу погинулим младићима био је и Саша Васиљевић, а оно што се десило после његове смрти расплаче и најтврђа срца.

Тек што га је сахранила, мајци је стигло његово писмо које је написао три дана пре погибије.

У њему је писало да је на граници страшно тешко, да не верује да ће се извући и да му другови гину на сваком кораку. Мотале су му се црне мисли тих дана и страшне слутње, па је пожелео у писму да му на сахрани засвирају „Све што желим у овом тренутку“, а да му споменик посматра биста голе жене.

Последњу жељу мајка му је испунила на 40 дана од смрти.

Саша није имао ни 20 година.