Листајући биљежницу у којој стоје имена Српкиња, мајки Романијки, које су за српске борце плеле топле одјевне предмете, од октобра деведесет друге до данашњег дана, не може се отети утиску да је то била акција која је у себи носила неизмјерне количине љубави и поштовања према онима што бране границе српске земље.
У биљежници 500 имена а испод сваког имена ријечи што кријепе и уливају наду, прожимају, сваког ко то прочита, неки често необјашњиви осјећаји али увијек пријатни. „Нека вас Бог чува, српски синови, и да се живи и здрави вратите својим мајкама, супругама, сестрама и дјевојкама“, најчешћа је порука смјештена у утроби вунених чарапа, у рукавима џемпера, ушивена у рубове капа и рукавица. Има ли ишта топлије на овом свијету од порука оваквог садржаја?
Много је мајки Романијки јесење и зимске ноћи пробдјело уз стару преслицу, припремајући вуну за топлу одјећу, која је уносила превелике искре радости на првим линијама фронта, тамо гдје се бранио мир српском роду. Ипак, има оних што су снажније осјећале но друге романијске вјетрове, високе сњегове и њихову вјерну пратњу – ледене мразеве. Овом приликом не смијемо заборавити, на жалост сада покојну, племениту Српкињу Кристу Томчић из Вукосављевића, која је за само једну зиму за српске синове исплела 40 пари чарапа. Био је то рекорд у првој години ратовања. У деведесет трећој и четвртој години, друго име је у првом плану. То је Василија Ђуревић из Бјелосављевића која је, од десетог мјесеца прошле до седмог мјесеца ове године, за српске рањенике и борце исплела 90 пари чарапа. Василија се није уморила. Јесен се приближава и зима није далеко. Уз помоћ свог супруга Буда спрема се да настави плести чарапе и све остало што је у хировитој романијској зими потребно за српског војника.
Вјерујемо да у томе неће бити усамљена.
