Романијски видар Јово Мијатовић, о ком је снимљен и филм давне 1968. године, помогао је хиљадама људи широм Југославије и света.
Од кога је Јово Мијатовић наследио дар видарства и како је завршио свој богат и дуг животни век, прочитајте у чудесној причи о овој часној старини.
У матичним књигама у Рогатици је уписано да је рођен 1886. у селу Загајеви. Пошто у то вријеме сва новорођенчад нису одмах уписивана у матичне књиге рођених, него некад и по неколико година касније, претпоставља се да је живио и дуже од 100 година. Рођен и одрастао између камена и неба, другујући са немаштином и дивљим звијерима, Јово се још од малих ногу суочио са тешким животом људи, којима је, како кажу: „И Бог рекао лаку ноћ“.
Удаљени од попа и доктора; болнице и школе романијски видар, као и многа друга дјеца, са Романије – ‘Остао је слијеп код очију“, те касније, када се замомчио и поостарио, научио је да чита и пише. Док су се други дјечаци пењали по планини јурећи вукове и медвједе, млади Јово сакупљао је траве помажући својој баби Станији, чувеној романијској видарки у њеном несвакидашњем послу.
Временом, учећи од своје бабе, а и од других људи који су познавали љековито биље, млади Јово Мијатовић постао је виђен видар и травар кога су познавали и призивали на све стране.
Упијао је Јово сваку ријеч од своје бабе: у ком су дијелу Гласинца расту најбоље траве, када их треба брати, те како их сушити и чувати. Наравно, највећа тајна је била како их мијешати и састављати рецепте за одређене болести.
Када је Јовина баба умрла, преузе Јово њен занат и клијентелу, углавном комшије и пријатеље са Ђедоваца и сусједних села. Након извјесног времена у село почеше стизати и они из града, а са њима поче Јово умјесто кокоши и јаја да прима и новчане хонораре. Нјегова популарност и богатство су се брзо ширили, па он убрзо постаде на далеко чувен домаћин.
Приче о успјешним лијечењима чудотворца са Романије пређоше и границу Југославије. Најприје у Ђедовце почеше стизати наши емигранти, они који су у рудницима Америке зарадили богатство, али и изгубили своје здравље и младост. Потом, о томе поче писати инострана, с затим и наша штампа. Мало по мало, Јово Мијатовић постаде чувени „Травар са Романије“.
Долазили су на Јовин праг и познате свјетске личности, чак и неки амерички глумци, али и многи богаташи и свјетски политичари.
Служећи у аустроугарској војсци, као болничар, на Тиролу, Монтеграфу, Пешти и Бечу, виспрени горштак са Романије научио је још више, од онога што је знао о томе – како се људи лијече љековитим биљем.
Изродило му се шеснаесторо дјеце.
Лјуди притиснути невољама, без пара, удаљени од љекара, долазили су код Јове тражећи да им помогне. Он је то чинио, колико је знао и умио. А знао је много. Временом, бавећи се послом који је од једног броја људи оспораван, постао је својеврстан познавалац љековитог биља и признати народни љекар настављајући тако традицију познатих босанско-херцеговачких хећима.
Због тога је, једно вријеме, имао и неприлика. Временом људи су схватили да лијечење чајевима и мелемима не може шкодити, напротив, само користити.
Вјештину лијечења романијским травама Јово није пренио ни на једног од својих укућана. Због тога је своје рецепте описао у својој, на далеко познатој књизи.
Када је Јово 1986. године у м р о, односно на себе подигао руку, имао је година више него што се мислило. Уз асфалтну саобраћајницу која од Сокоца води према Рогатици, годинама је стајала табла која је указивала да је ту ,,Јовина станица”.
Ни данас нико не зна зашто је скончао на тај начин, као они којима је живот окренуо леђа. У Озерковићима нико о томе не жели да прича. Тајну је однио са собом у г р о б над којим је данас бронзани кип травара са Романије у природној величини, којег је Јово Мијатовић још за живота себи подигао.
Јово је успио да на свјетске карте уцрта Соколац. Легенда о „Травару са Романије“ ће још дуго времена да свијетли на нашим просторима, а за све оне који говоре наш језик ријеч „Романија“ ће увијек бити асоцијација на термине „романијске траве“ и „Травар са Романије“.
