Историја свједочи о бројним женама које су као ратнице и војници стајале раме уз раме са мушкарцима. Храброст и одважност нису случајно именице женског рода. Неко ко посједује и једно и друго је наша саговорница Косана Копривица, носилац признања за најбољи успјех на студијском програму Aтомско-биолошко-хемијска одбрана са просјечном оцјеном 9,12, која је након дипломирања промовисана у најмлађег официра Војске Србије. Због оваквог просјека нашла се међу десет најбољих дипломаца у класи. Рођена је 21. марта 1995. године у Сокоцу, гдје је завшила основну школу, као друга у генерацији по успјеху. Одличне оцјене задржала је и у средњој Фармацеутско-физиотерапеутској школи у Београду, коју је завршила 2014. године. Од малих ногу била је активна, ишла на курсеве, секције, школска такмичења, бавила се каратеом, одбојком, плесом, волонтирањем и непрестано проширивала знање. Током средње школе, радећи као физиотерапеут, зарађивала је први новац. Каже да је одувијек најбоље функционисала када је имала највише обавеза, стога не чуди што ју је привукао војни позив. На Војној академији дипломирала је у августу ове године.
– Жељела сам да упишем Војномедицинску академију, јер ми се свиђао спој медицине и војске, два специфична и, прије свега, часна позива. Међутим, с обзиром на то да се на Медицински факултет ВА сваке године прима двадесет пет студената, а конкуренција је изузетно јака, нисам успјела. Зато сам у другом кругу уписала Технолошко-металуршки факултет Универзитета у Београду, веома добро се снашла и положила све испите у првом року. У фебруару је изашао нови конкурс за упис на Војну академију, а љубав према војсци надвладала је страхове и несигурност и надахнула ме да опет покушам. Због претходног неуспјеха дуго сам оклијевала и документацију предала у посљедњем тренутку. Нисам смјела запоставити факултет због припрема за Академију, па сам упоредо ишла на предавања, полагала испите, тренирала два пута дневно и похађала часове из математике. Десило ми се да повриједим скочни зглоб недјељу дана пред пријемни испит, али ме ни то није спријечило. На крају, труд се исплатио и прошла сам успјешно сва тестирања. Изабрала сам смјер Атомско-биолошко-хемијску одбрану, јер сам се сличном тематиком бавила и на ТМФ-у – присјетила се почетака Косана.
„Због специфичног начина живота и рада на Академији,
много сам се изградила као личност.“
Пријемни испит се састојао од тестова из математике, испитивања физичке способности у различитим дисциплинама, а неизоставни су били љекарски прегледи, хедоника и безбједносне провјере. Како нам је испричала, након исцрпног тестирања, сјела је на трибине стадиона на Академији да одмори и баш тада, без обзира што није знала резултате, схватила да ту припада. Њен предосјећај био је тачан. Само нека од бројних призања су прва мјеста из стрељаштва ваздушном и аутоматском пушком М70 7.62мм. Током студентских дана никада није посустајала, без обзира на тежину коју носи само један дан на Академији.
– Наш дан почиње устајањем у 06:00. Потом, у 06:20, зависно од дана у недјељи, идемо на јутарње вјежбање или стројеви тренаж, па на доручак, након чега слиједи јутарња смотра на писти, током које се информишемо о активностима које нас очекују у току дана и недјеље. Послије смотре, од 08:30, почиње настава и траје до 14:00 или 15:00, зависно од броја часова. Присуство на настави је обавезно. Након наставе одлазимо на ручак, имамо поподневни одмор до 17:00, од када крећу обавезни часови учења, све до вечере у 19:00. Послије вечере смо углавном на слободним активностима, одмарамо у својим собама и заједничким просторијама, тренирамо, учимо, а ко има дозволу може и да изађе. По правилу би требало да у 22:00 идемо на спавање, међутим, то се ријетко дешава, поготово током испитних рокова, јер због дневних обавеза учимо ноћу. Саставни дио живота на Академији су дежурства и редарства, која обављамо поред свих наведених активности. Такође, имамо и велики број секција – описала нам је укратко живот на Акадмији ова инспиративна дјевојка, на основу чега закључујемо да није ни чудо што одустане бар двадесет одсто кадета у једној класи.
– Испити су захтјевни, али правовременим рјешавањем предиспитних обавеза све се може стићи. Професори су увијек ту да разријеше дилеме, објасне и понове све што нам није јасно. Велику олакшицу представља то што живимо заједно у интернату и у сваком тренутку једни другима можемо да помогнемо. Нажалост, у свакој класи се деси да се неко не пронађе у овом систему и од таквих људи се морамо растати у неком моменту – искрена је Косана.
Из овог дугог, али и изузетно вриједног животног периода, каже да има много лијепих момената за памћење који Војну академију издвајају од других факултета.
– Првенствено мислим на терене и логоровања, у склопу којих смо недјеље проводили на полигонима, у природи, под шаторима. Дневна и ноћна гађања, маршеви, обуке у веслању и скијању, као и обука за управљање моторним возилима Б и Ц категорије, увијек ће ми бити у лијепом сјећању. Имала сам прилику да службено посјећујем друге државе и армије. Памтим путовање у Лондон, када сам на првој години школовања посјетила Краљевску војну академију „Сандхурст“ и размјењивала искуства са тамошњим колегама, као и студијско путовање у Грчку, посвећено обиљежавању годишњице пробоја Солунског фронта у Првом свјетском рату. Често сам била ангажована на различитим свечаностима, парадама, те промовисању војног позива и војних школа путем медија и у свим тим моментима сам се осјећала веома поносно што носим униформу Војске Србије и што сам изабрала овај часни позив – прича даље своју причу, која не би била потпуна и имала истински смисао без подршке породице и драгих људи, коју су вјеровали у ову младу дјевојку.
,,Трудим се да у најбољем свјетлу представим Романијски крај
и никад не заборавим одакле сам и, самим тим, ко сам заправо“
– Породици, која ме је подржавала током цијелог школовања, дугујем велику захвалност за разумијевање и љубав. Без обзира гдје се ко налазио (сестре живе и раде у иностранству, родитељи су у родном граду, а брат је упоредо са мном завршавао Војну гимназију у Београду), увијек смо били ту једни за друге и мислим да је у томе кључ за успјех на сваком пољу. Наравно, важна је подршка пријатеља, међу којима су колеге и пријатељи са Академије, из средње школе, а посебно мјесто заузимају пријатељи из мог родног града, са којима сам, без обзира на то што сам рано отишла у Београд, остала у јако добрим односима – додала је она.
Чињеница је да је серија „Војна академија“, домаће продукције, освојила симпатије публике широм региона, па можда се чак и повећало интересовање младих за школовањем на истој. Ипак, из реалног угла наше саговорнице, стварност је другачија од оне са екрана.
– Серија је гледаоцима приближила само дјелић нашег живота. То је ипак драмски приказ саткан од занимљивих прича и заплета који држе пажњу публике. Али, да би се видјела стварна слика онога што се свакодневно дешава на Војној академији и да би се осјетила права атмосфера, потребно је лично доживјети – открила је.
Она сматра да су на све што је постигла утицале и неке особине карактеристичне за овдашњи менталитет људи, који су по њеном мишљењу поносни, храбри, поштени, неискварени, вриједни и велики радници.
– Трудим се да његујем такве особине, да у најбољем свјетлу представим романијски крај и никад не заборавим одакле сам и, самим тим, ко сам заправо. Сналажљивост у свакој ситуацији, упорност, поштење и жеља за радом су особине које сам понијела из родног краја и породичног дома. Међутим, због специфичног начина живота и рада на Академији, много сам се изградила као личност. Примијетила сам да сам доста зрелија и озбиљнија од својих вршњака и то је оно што је резултат свакодневних изазова које су пред нас постављали наши професори и старјешине – самосвјесна је ова млада, али изузетно зрела дјевојка.
Косана тренутно обавља дужност командира вода у Центру АБХО у Крушевцу, планира да упише мастер студије и напредује у официрској каријери. Младима је поручила да се боре за оно што воле, буду упорни и не плаше се ризика, јер сваки поштен рад и залагање ће се кад-тад исплатити.
