Иако се по стручности већ доказао у иностранству, зворнички архитетка Новица Мотика, посебну пажњу јавности скренуо је на себе израдом идејног рјешења споменика и комплекса за 6.500 мученички страдалих Срба у Старом Броду, у марту 1942. године. Приликом обиљежавања годишњице од најсвирепијег покоља над душом нејаког Србина, 7. септембра ове године, предсједница Републике Српске уручила је Мотики Медаљу заслуга за народ. За једног од најбољих младих архитекта на нашим просторима, Сокочани су ипак чули нешто раније. Творац је идејног рјешења изграђеног крста од дванаест метара у Видрићима код Сокоца, недавно изграђеног Хотела „Златни бор“, те идејног рјешења Градске куће, коју би наш град требао добити у будућности.
ШТА ПРЕДВИЂА ИДЕЈНО РЈЕШЕЊЕ ГРАДСКЕ КУЋЕ СОКОЛАЦ?
МОТИКА: Идејно рјешење предвиђа објекат корисне површине 2.300 м2, смјештен на тргу укупне површине од 6.150 м2 са уређеним зеленим површинама, модерном расвјетом, шеталиштем. Тргом ће доминирати споменик партијарху Павлу, висине 8 метара. Локација на којој би био смјештен објекат је у соколачкој главној улици, Улици Цара Лазара, на платоу на којем су се некада налазили Хотел „Романија“ и бивша Полицијска станица, преко пута Споменика српских бораца и зграде данашње локалне управе, а у непосредној близини Парка бораца Романије. При обликовању архитектуре водио сам рачуна о карактеру и намјени саме грађевине која мора равноправно с карактером садржаја носити тежину историјских знамења, као име и презиме објекта.
„Соколац је источна капија Републике Српске и за преокрет у сваком погледу живота на овом простору потребан је један апстрактан садржај, а ово је управо пут који води ка томе.“
КОЈИ АРХИТЕКТОНСКИ ПРАВАЦ ЈЕ У ПИТАЊУ И ЗАШТО?
МОТИКА: Због горе наведеног, приступио сам неокласицизму, архитектонском правцу који с правом носи темељ архитектуре и обликовања живота, јер обликовање архитектуре у простору јесте обликовање психологије сваког човјека. Ако се неко пита да ли је ово добро за Соколац, или сматра да објекат у стилу неокласицизма „не иде“, мој одговор је сљедећи: трг, споменик, градска кућа са историјским садржајем, музеј, позориште, спомен-соба, једна од најстаријих библиотека на нашим просторима, галерија; ово су наше светковине и културно насљеђе које кроз историју прича. Да ли ће модерна архитектура причати равномјерно и равноправно са душом објекта, те оправдано носити име Градске куће са тргом патријарха Павла, заправо су разлози зашто сам приступио стилу, који кроз вријеме које је прошло и које тек долази, има све већи значај. Соколац је источна капија Републике Српске и за преокрет у сваком погледу живота на овом простору потребан је један апстрактан садржај, а ово је управо пут који води ка томе. Захваљујем се начелнику Миловану Бјелици на указаном повјерењу.
КАКО СТЕ ОДАБРАЛИ КАРАКТЕР САДРЖАЈА, УЗИМАЈУЋИ У ОБЗИР ДА БИ ГРАЂЕВИНА ОБЈЕДИНИЛА НИЗ УСТАНОВА?
МОТИКА: Фасада објекта је у стилу неокласицизма, грандиозних димензија, симетричних облика, са доминантним колонадама које акцентују централни дио улаза у објекат, док ће унутрашњост бити уређена према најсавременијим стандардима, високоенергетски ефикасна, уз максималну уштеду трошкова. Поред локалне управе у Градску кућу био би смјештен музеј, гдје би било представљено богатство културних слојева из различитих историјских и праисторијских периода Гласинца и Романије. Бројне ископине из периода палеолита, бронзаног и жељезног доба, стећци, некрополе и бунари, од којих су неки и под заштитом УНЕСКО-а потврђују да је овај простор био густо насељен још у давна времена. У новоизграђени објекат била би премјештена Спомен-соба у којој се чува успомена на пале борце са овог подручја у последњем Одбрамбено-отаџбинском рату и представљала би својеврсну везу са Војничким спомен-гробљем „Мали Зејтинлик“. Дио планираног објекта издвојен је за Народну библиотеку, установу која је у Сокоцу основана 1926. године и чији фонд броји више од 26.000 стручно обрађених библиотечких јединица. С обзиром на чињеницу да је у пожару 2011. године страдао објекат Установе за културу „Перо Косорић“, под кровом Градске куће налазила би се и мултифункционална сала са 250 мјеста намјењена за позоришне представе, филмске пројекције и друге културне садржаје. У промоцији и унапређењу туризма значајну улогу има општинска Туристичка организација, а које ће, према плану, бити смјештена у новој Градској кући.
ИДЕЈУ О ИЗГРАДЊИ ЈЕДИНСТВЕНОГ СПОМЕН-МУЗЕЈА У СТАРОМ БРОДУ ПОКРЕНУЛИ СУ ДОНАТОРИ МИОДРАГ ДАВИДОВИЋ И СПАСОЈЕ АЛБИЈАНИЋ, А ПРОЈЕКАТ СТЕ ДОНИРАЛИ ВИ. ОТКУДА СТЕ ЦРПИЛИ ИНСПИРАЦИЈУ?
МОТИКА: Када сам добио овај божији задатак, био сам свјестан тежине коју мисао носи и смјелости којом морамо испричати стравичан покољ крваве 1942. године у Старом Броду и Милошевићима. Као човјек сам занијемио, као индивидуа у потпуности стао, а као умјетник/архитекта морао сам наставити. Наставити како бих испричао причу времена и описао стравичан покољ, који је трајао не више од угашеног трептаја, и гдје данас бди више од 6.000 светих свијећа. Дом је сачињен од очију, тијела, душе, светости и свјетлости, које кроз вријеме непомични у зидинама, води, земљи, небу причају причу невиности, која се зове историја. Заправо те очи дјеце и мајки, које дозиваше вапајем, двије су свете линије живота земље и смрти, које су ми биле инспирација.
КАКО ЈЕ ДОШЛО ДО САРАДЊЕ НА ОВОМ ПРОЈЕКТУ?
МОТИКА: Изричиту и животну захвалност за овај историјски подухват дугујем господину Миодрагу Давидовићу, који ме је, након комеморације 2017. године, позвао исте ноћи и рекао да смо неправедно заборавили жртве у Старом Броду, истакавши да морамо подићи спомен-музеј и одужити им се достојно. Ускоро нам се придружио господин Спасоје Албијанић, који је истинском емоцијом, а са господином Давидовићем, саградио и даровао српском народу овакву задужбину. Спомен-музеј благословили су Његова светост патријарх српски господин Иринеј и високопреосвећени митрополит Хризостом. Не смијемо изоставити и остале људе који су на свој начин дали допринос. Издвојио бих Момира Крсмановића, човјека који је преживио голготу и написао књигу о томе, потом свештеника Драгана Вукотића, једног од зачетника идеје везане за обиљежавање овог значајаног историјског датума. Захвалност дугујемо министру унутрашњих послова РС Драгану Лукачу, спасилачкој служби „Волф“ из Фоче, српском члану Предсједништва БиХ Милораду Додику, предсједници Српске Жељки Цвијановић, предсједнику Владе РС Радовану Вишковићу и начелницима бројних општина.
О КАКВОЈ АРХИТЕКТУРИ ЈЕ РИЈЕЧ И НА КАКВЕ ПОРУКЕ УПУЋУЈЕ?
МОТИКА: Објекат у погледу обликовања архитектуре је форма минимализма, гдје сам користио два материјала бетон и стакло. Натур бетон у кањону међу стијенама остварио је директну комуникацију, а стаклени вертикални елементи, конзолно формирани на фасади, дају карактерну линију архитектури самог објекта. Стаклена конзола која излази и напада простор изнад воде дужине шест метара, приказује пут страдања, тачније скеле која је била на мјесту гдје је данас Музеј и имала је функцију да превезе на другу обалу српско живље. Композиција и поставка скулптура, које излазе из зидова и воде, заправо је смјелост живе слике којом сам представио тренутак покоља и самог чина усташке руке. Прво што примијетите је апстракција објекта, и композиција људи који из воде излазе и нама кроз ћутњу и композитне покрете и вапајем говоре. Ентеријер музеја је апстрактан, поред историјске поставке – аутентичних фотографија и зида са исписаним именима, искорачио сам даље и централну поставку музеја посветио сестрама које су скочиле заједно у смрт како не би биле обешчашћене од усташке руке.
ШТА БИСТЕ ПОРУЧИЛИ МЛАДИМ ЉУДИМА, У КОЈЕ СЕ И ВИ УБРАЈАТЕ, НА КОЈИ НАЧИН ДА ЊЕГУЈУ УСПОМЕНУ НА НАШЕ СТРАДАЛНИКЕ?
МОТИКА: Поручујем им да нађу свој мир који им је предодређен и дарован, иако је изгубљен од разних бочних утицаја дигитализације, и да из тог мира ситним корацима почну градити свој пут којим ће ходити. Да се држе Божијих заповијести, у којима је саткан пут којим треба да градимо наша дјела.
