Хаос у Латинској Америци шири свој обим. Већ је десетак држава у превирањима којима се не назире ни крај, ни исход, пише Еурацтив.
Дијелом је то једна од глобалних посљедица финансијске кризе између 2008. и 2016. године, која је поразбијала шеме и у битно развијенијим нацијама (Француска биљежи годину дана “жутих прслука”, Велика Британија три године не успијева да ријеши Брегзит, Италија бауља кроз успон и пад популизма, итд.).
Још већим дијелом то је посљедица специфичног стања у Латинској Америци, где је свјетска криза заоштрила традиционалне разлике, опељешивши ионако сиромашне. Да све буде горе, ни вође које су избиле на површину као нада сиромашних и потлачених углавном нису одољели зову корупције и ауторитаризма, убивши тако оно нешто илузија да пут према социјалној правди води кроз демократске изборе.
Створена је тако критична маса незадовољства и депресије у већини држава, па је довољна и наизглед безазлена кап да се апатија прелије у протесте и нереде који не престају ни када се уклони њихов непосредан повод (на примјер поскупљење градског превоза у Чилеу).
Крвави државни удар
Чиле је изазвао велику пажњу у Европи, због два разлога. Прво, још није заборављен крвави државни удар који је, након више од вијека демократског уређења, режирао нобеловац Хенри Кисинџер, а спровео генерал Аугусто Пиноче. Тај удар је и у Европи уверио тадашње еврокомунисте да им никада неће бити допуштено да дођу на власт демократски. Друго, у свој Латинској Америци Чиле је држава с највишим друштвеним брутопроизводом по глави становника, али ни то није довољно да за грађане у доњој половини ланца исхране.
Било је довољно поскупљење карте за подземну жељезницу, па да букне Молотовљев коктел умијешан кроз 30 година јачања социјалног незадовољства и потенциране неједнакости. Полицајци су побили више десетина протестаната, не штедећи ни случајне пролазнике, хомосексуалце силовали пендреком, а протестанти су узвратили Молотовљевим коктелима.
Протест у Еквадору је букнуо када је предсједник Ленин Морено укинуо субвенције за гориво. Накнадно их је вратио, али протести нису престали.
Срушене наде
Боливија је у фокусу, пошто је Ево Моралес био присиљен на напусти предсједничку функцију и побјегне у Мексико, јер су и опозиција и Организација америчких држава утврдили да је преварама осигурао побједу на недавним предсједничким изборима. Ауторитаризмом је поништио наде изазване кад је прије 13 година изабран за предсједника као први Индијанац на том положају.
У Парагвају трају масовни протести против предсједника Марија Абда. Повод је споразум са Бразилом о хидроелектрани Итаипу, који грађани сматрају непатриотским. Опозиција је покренула поступак опозива предсједника. Абдо је дошао на власт прије 7 година када је опозивом макнут дотадашњи предсједник и бивши католички бискуп Фернандо Луго.
У Перуу је предсједник Мартин Визкара распустио Конгрес захтијевајући нове изборе. Услиједиле су демонстрације свуда по земљи. Он је дошао на власт прошле године као потпредсједник, пошто је изабрани предсједник Пабло Кучински поднио оставку због оптужби да га је поткупио бразилски Одебрехт С.А. (протагониста корупцијског скандала откривене у афери Лава Јато). Бивши предсједник, Алан Гарсија, убио се у априлу, док је полиција улазила у његов дом како би га притворила.
Банкрот
Аргентина је на изборима вратила на власт перонисте. Предсједник је Алберто Фернандез, а потпредсједница бивша предсједница Кристина Фернандез де Кирчнер (тада је као потпредсједница наслиједила свог супруга Нестора Кирчнера). Земља је подијељена, поново је инсолвентна и пријети јој нови банкрот.
Бразил је, такође, подијељен. Предсједник Жаир Болсонаро није оправдао повјерење деснице, на слободу је пуштен бивши предсједник Лула да Силва, осуђен јер је такође био оптужен да га је поткупио Одебрехт. Испоставило се да ни тужилац у његовом процесу није био непристрасан, јер је сада Болсонаров министар.
Венецуела је подјељенија него икада, а Чавезов насљедник Николас Мадуро још је предсједник, иако би се прошле године на његов опстанак мало ко кладио, након невиђеног притиска из Вашингтона.
Куба је и даље између једностраначког социјализма и повратка у обезвлашћени капитализам.
Укратко – ниједан систем се није показао као трајни рецепт за континет енормних социјалних разлика, закључује Еуроацтив.
