Устаљено је мишљење да су само уметници ствараоци креативних дела, али цивилизацијски и културолошки развој друштва довео је до препознавања креативности особа, процеса, производа и околине у различитим доменима живота и рада (медицине, дизајна, науке, инжењерства…). Овако, за наш лист, креативност описује Цветанка Бајкин, радни терапеут у Институту за ментално здравље, особа која свакодневно “плива” у плими креативности, како својој, тако и пацијената, спроводећи групну терапију у овој установи.

– Волим дефиницију да је креативност божји дар. Самим рођењем особа добија одређену квалитативну и квантитативну креативност, односно способност стваралаштва у различитим доменима живота. Како и у коликој мери ће је развити, зависи од саме особе, њене личности, приоритета, идентификације, мотивације, инспирације, знања, с једне стране, и од подстицајног или демотивишућег утицаја околине, с друге стране – објашњава Бајкинова.

Проблем као изазов

Американци имају одличну фразу: Тхинкинг оутсиде тхе боx, која описује управо креативце, односно оне који размишљају другачије од осталих, ван оквира. На питање да ли је свако од нас креативан, саговорница “Живота плус” каже да сви можемо рећи да јесмо, на одређени начин, било да је то на нивоу личног или производ нашег креативног процеса представља велики и оригинални искорак у односу на претходна решења.

Према мишљењу др Шели Карсон, психолошкиње са Универзитета Харвард, најчешће карактерне особине креативне личности су: радозналост, проналажење реда у хаосу, истрајност, сензитивност, способност мишљења које иде против логике, отвореност ка унутрашњим и спољашњим искуствима. Али, како препознати креативност? Наша саговорница каже да људи са овим даром описују њен налет као плиму током које осећају да су им вештине толико усавршене да све што раде изгледа потпуно природно и лако, а када им је концентрација толико висока губе осећај времена.

“Моја машта, моја машта смишља свашта”, поручивали су осамдесетих година прошлог века малени чланови хора “Колибри”, постајући у својим главицама астронаути, славни морепловци, боксери и ловци кроз поменуту песму. Свако од нас је, као дете, бежао у свој свет, сачињен од различитих пустоловина, у ком је проживљавао све оно што у стварности не би могао. Или је то, можда, управо и била стварност, нешто другачија од данашње? Радни терапеут Бајкинова каже да код изразито креативне деце долази до осећаја прихватања или одбацивања од вршњака и ауторитета. Таква деца посвећенија су самосталним активностима, не воле наметнути ред, узбуђена су, немирна, радознала, ометају рад запиткивањем, што доводи до тога да нису омиљена међу вршњацима и учитељима.

– Околина ствара зид ка њима, често их одбија, ограничава, а понекад делује и агресивно. Тако је дете рано стављено пред избор: или ће бити прихваћено и “уклопљено” у групу, или ће пратити своју енергију и идеје и бити довољно само себи. На тај начин друштво гуши креативно размишљање и “приземљује” мале креативце – објашњава Бајкинова.

Намеће се питање шта се дешава ако не негујемо сопствену креативност.

– Наш избор је да ли ћемо је неговати или ћемо се уклопити у захтеване норме понашања. Последице тог одабира зависиће од тога колико смо заиста, изнутра, прихватили сопствени избор, не жалећи за изгубљеним. Уколико смо логичким одабиром изабрали животни позив који не захтева превелики креативни изазов, то не значи да треба да останемо без тог позитивног уплива енергије. Можемо да пронађемо изазове свуда око себе и претворимо их у сврсисходни хоби који повремено или стално тестира наше вештине. Креативност носи у себи велику позитивну енергију која се не може потиснути.

Благодети радне терапије

Живот нас често води својим путевима, наизглед без нашег одобрења, па се каткад изгубимо у њему. Радна терапија, поред осталог, може да нас врати на жељену трасу. Шта она подразумева?

– У радној терапији се у исто време тестира и подстиче креативност пацијента, а у том процесу кључну улогу има креативност радног терапеута. Он је тај који тестира, поставља задатке и ствара подстицајну околину. Користи инвентивне технике у којима пацијент самостално треба да пронађе одговор и решење за изазов и проблем. Депресивни пацијент има лични дожиљај губитка самопоуздања и самопоштовања, што га приморава да сакрива проблеме сам од себе и бежи од њиховог решавања. Уколико терапеут постави превисоке циљеве, пацијент ће се додатно деморалисати и његов доживљај ниског самопоуздања ће се учврстити. Страх од неуспеха створиће отпор према радној терапији, што онемогућава рехабилитацију. Терапеут мора да разуме да отпор првенствено долази од тог страха од неадекватности и неспособности и стога је кључно поступно повећавати интензитет захтева. Сваки успешно завршен задатак доводи до осећања задовољства постигнутим ефектима и доприноси вишем вредновању себе и својих способности. Депресивном пацијенту није довољно само рећи да је вредан, паметан, марљив, креативан. Он то мора да доживи на властитом искуству.

А на питање шта је најлепше у радној терапији, наша саговорница каже:

– У пракси се често сусрећем са реченицама: “Ја то не умем!”, “Ја то не могу!”, и то искључиво на почетку лечења. На крају се те реченице претварају у: “Једва чекам радну терапију”, “Кад ћемо почети?”, “Шта је мој задатак данас?”, “Не могу да верујем да сам ја ово направила!”. За сваког терапеута сазнање да је постигао циљеве рехабилитације, процењене кроз објективне тестове и субјективни осећај пацијента, представља највећу награду. Нешто што је заиста лепо у мом раду су изјаве пацијената да су годинама, под утицајем животних околности, гушили своју креативност или нису били у могућности да је испоље. Технике саме радне терапије углавном су из домена примењене уметности, па се и креативност пацијената највише испољава на пољу уметности. Постоје примери некадашњих пацијената који су пронашли своју будућу професију у различитим пољима уметности, након радне терапије. Неки од њих су изузетно успешни и веома познати.

ЗАПИСАНО У ГЕНИМА

Саговорница “Живота плус” подсећа на то да је општепознато да су креативност и лудило на неки начин повезани. Постоје чак и истраживања која указују на то да су мисаони токови креативаца слични оним које имају људи са психозом. Студије су показале да креативност и психозе деле исте генетске корене, што не значи да људи са одређеним генетским профилима обавезно оболе од психозе или да су изразито креативни. Ипак, постоји врло битна разлика у производу мисаоног тока. Производ креативног процеса не само што је оригиналан, већ је и прикладан, сврсисходан и значајан, док је резултат психотичног мисаоног процеса чудан, бизаран и неприкладан.