Такозвана “бонска овлашћења”, која је високи представник у БиХ присвојио и на основу којих октроише законе и кажњава појединце простом одлуком, су противправна, крше људска права која грађани БиХ уживају на основу обавезујућих уговора и представљају повреду међународног права, наводи се у 22. Извјештају Владе Републике Српске.
У Извјештају, који је Влада упутила Савјету безбједности УН, у дијелу под називом “Незаконитости бонских овлашћења” констатује се да ни Дејтонски споразум, као једини извор законитих овлашћења високог представника, ни Савјет за спровођење мира /ПИК/, ад хок група земаља без легалних овлашћења, ни Савјет безбједности УН нису дали високом представнику легално овлашћење изван мандата из Мировног споразума из 1995. године.
“Високи представник је институција коју су стране потписнице Анекса 10 Дејтонског споразума, међу којима и Република Српска, овластиле да дјелује као координатор међународних активности у погледу цивилних аспеката тог споразума и помаже странама у њиховим напорима”, појашњава се у тексту.
Из Владе указују да Анекс 10 дефинише стриктно ограничен мандат, на основу ког високи представник има овлашћење да учествује у тим активностима и да “прати”, “одржава тијесан контакт са странама”, “помаже”, “учествује на састанцима” и “извјештава”.
У Извјештају се наглашава да Анекс 10 не садржи ријечи као што су “доноси, обуставља, поништава, намеће, одлучује, кажњава, забрањује”, нити било које друге ријечи које би указале на овлашћење да се доносе одлуке обавезујуће по БиХ, ентитета или њихове грађане.
Мандат високог представника, наводи се у овом документу, не садржи ни назнаку овлашћења да доноси одлуке које су обавезујуће по владе и грађане БиХ и подсјећа да тврдњу стручњака за међународне односе и бившег правника у ОХР-а Метју Периша који каже да су “функције високог представника ограничене на координацију рада других међународних организација, те праћење и подстицање домаћих званичника да испуне своје дејтонске обавезе”.
Међутим, од 1997. године, високи представник присваја, без икаквог правног образложења, “бонска овлашћења” на основу којих влада и кажњава путем одлука, чиме увелико излази из мандат који му је дат Дејтонским споразумом и пренебрегава цјелокупан демократски систем утврђен Уставом БиХ.
У Извјештају се појашњава да термин “бонска овлашћења” потиче из изјаве коју је ПИК, као ад хок скуп земаља и организација, издао на конференцији одржаној у Бону, двије године након потписивања Дејтонског споразума.
У тој изјави из децембра 1997. године “поздравља се намјера високог представника да користи свој врховни ауторитет на терену у погледу тумачења /Анекса 10/ с циљем доношења обавезујућих одлука” о одређеним питањима.
Карлос Вестендорп, тадашњи високи представник који је учествовао на Бонској конференцији, касније је признао да су на тој конференцији “успјели да уведу начин на који високи представник може да доноси те одлуке, што, правно гледајући, није баш у складу са Дејтоном, нити је баш легално”.
“Помоћу тих такозваних ‘бонских овлашћења’, високи представник намеће на десетине закона на нивоу БиХ, ФБиХ и Републике Српске и чак 105 амандмана на уставе Републике Српске и ФБиХ. Уводи и вансудско кажњавање на стотине грађана БиХ, укида одлуку Уставног суда и забрањује поступке којима се на било који начин оспорава било која његова одлука”, наглашава се у Извјештају.
Из Владе додају да посљедњих година “бонска овлашћења” нису коришћена у толикој мјери због све већег уважавања њихове незаконитости и нелегитимности, те штете коју су нанијела способности БиХ да управља собом, иако садашњи високи представник Валентин Инцко истиче да високи представник задржава право да користи бонска овлашћења.
Међутим, поручују из Владе Српске, “бонска овлашћења” немају легитимно упориште у закону, тако да њихова примјена не може имати никакво обавезујуће дејство.
Поред Анекса 10, јасан текст осталих одредаба Дејтонског споразума је недвосмислен – високи представник нема овлашћење да тумачи Дејтонски споразум изван тог анекса.
У Извјештају се наглашава да ни ПИК никада није имао надлежност да допуњава мандат високог представника из Анекса 10, а камоли да му даје моћ једног диктатора.
“Високи представник повремено тврди да има два засебна извора овлашћења – Анекс 10 и резолуције Савјета безбједности УН. Савјет безбједности, баш као ни ПИК, високом представнику никада није дао ниједно овлашћење осим овлашћења из Анекса 10. Савјет безбједности никада није дјеловао супротно свом наведеном ставу да ‘примарна одговорност за даље успјешно спровођење мировног споразума лежи на сâмим властима у БиХ”, истиче се у Извјештају и појашњава да је у вријеме потписивања Дејтонског споразума, Савјет безбједности само изразио подршку успостављању високог представника.
Екстраординарна и диктаторска овлашћења која присваја високи представник, истиче се у Извјештају, не могу се, са становишта права, правдати пуким изразом политичке подршке Савјета безбједности “бонским овлашћењима”, која су сâма по себи тек прокламована политика једне ад хок групе без икаквих легалних овлашћења.
“Пошто бонска овлашћења немају правни основ, те крше људска права грађана БиХ и фундаментална начела међународног права која су утврђена важећим уговорима и међународним обичајним правом, примјена тих овлашћења не може имати никакво обавезујуће правно дејство нити обавезујућу снагу ни по кога. Дејство било које одлуке високог представника може се сматрати само бодрећим по природи све док стране којима су те одлуке упућене не пристану на њихову примјену са становишта права”, закључује се у завршном дијелу 22. Извјештаја Владе Републике Српске.
