Седам километара од највећег врха планине Озрен и шеснаест километара ваздушне линије од Сокоца, на тромеђи општина Пале, Стари Град Сарајево и Соколац смјештено је село Калаузовићи. Просјечна надморска висина овог насељеног мјеста је од 1000 до 1200 м.н.в. и као већина планинских села богато је црногоричном шумом, изворским водама, пашњацима и ливадама. Према сазнањима људи који овдје данас живе, село се некада звало Ново Мјесто, а данашње име добило је по бегу Калаузу који је владао овдје у вријеме Османског царства. Из правца Сокоца до села се долази путем који иде преко насеља Подроманија, Кусаче, Бијела Вода, Каљина и даље узводно долином ријеке Каљине до самог села. Извор ријеке Каљине, која је највећа притока Биоштице, налази се на подручју овог села.
Специфичан географски положај селу доноси богату историју. Према аустроугарским пописима у то вријеме насеље Калузовићи припадало је округу Сарајево – општина Ракова Нога , послије Другог свјетског рата били су у мјесном народном одбору Средње, док су по попису из 1953. године у општини Иванчићи, срез Сарајево. Као насељено мјесто општине Соколац којој данас припадају, воде се од 1962. године. О прошлости у овом селу говоре лежишта бивших стећака о којима је писао историчар Шефик Бешлагић. Према његовим списима у самом селу у близини некадашње Основне школе у засеоку Врховине постојала је некропола са око 80 стећака. Нажалост, стећци су уништени приликом градње школе 1947. године, тачније уграђивани су у школску зграду која је данас у рушевитом стању.
Зарад експолоатације шуме, у вријеме Аустрогарске кроз ово село изграђена је шумска жељезничка пруга која је пролазила од засеока Врховине, преко шуме Крушчице, засеока Пањеви, па преко Радаковине до села Костреша на подручју општине Пале. У то вријеме пруга је селу доносила велике предности у односу на друга насељена мјеста, па према неким изворима док је пруга радила у Калаузвићима је био уграђен телефон, а постојало је и постројење четинасрког уља. Постројење је демолирано заједно са жељезничком пругом од које данас постоји врло мало трагова.
Према историјским списима у селу Калаузовићи, од када се за њега зна живи православно становништво, које се бави сточарством и пољопривредом. Од 2009. године општинска управа Сокоца, Калузовиће сврстава у мјесну заједницу Баре. Статистика која се односи на број становника, као и у већини других села, није позитивна. На првом попису становништва из 1879. године било је 220 становника, на попису из 1885. у Калаузовићима је живило 282 становника, 1895. – 323, 1910. регистровано 374 становника, 1948. године – село броји 286 становника, 1953. – 348, 1961. године – 336 станвника, по попису из 1971. – 306, 1981. године – 227 становника, док је по попису становништва из 1991. године живило 147 становника у 49 домаћинстава. Данас, овај број је знатно мањи и у Калаузовићима тренутно живи нешто мало више од сто становника.
У посљедњем одбрамбено – отаџбинском рату ово село изгубило је 33 српска борца, а у рату је страдало и пет цивилних жртава. У селу је 2015. године на иницијативу локалног становништва подигнут споменик палим борцима.
Од када се званично појављује насеље Калаузовићи у своме саставном дјелу има засеоке, Барјак, Баре, Буковрат, Бркића Луке, Градац, Гребина, Хомар, Калузовићи, Костреша, Мишија стијен, Пањеви, Подстијене, Радаковина, Рупе, Слана Бара, Згоне, Увори и Врховине.
Аутохтоне продице на овом подручју су Рајић, Грујић, Мухаремовић, Мићић, Милинковић, Чворо, Делипара, Дрињак, Парлић, Плакаловић, Топаловић и Шумадинац.
Подручје села Калузовићи познато је као гљиварски крај, а богато је и шумским воћем и разним врстама дивљачи. Прави рај за љубитеље природе и сеоског туризма. Од свога постојања до данашњих дана са овога подручја експлоатише се шума. Можда, мало и неправедно сјеча је обилна и из дана у дан све су мање препознатљиви предјели који су били прекривени црногоричном шумом. Највећи проблем људи који живе у овоме крају, јесте дио макадамског пута уз кањон ријеке Каљине, главна комуникација са општином Соколац, а који је у све лошијем стању. Обзиром да је број становника у опадању, и да у селу већином живи становништво старијег животног доба, углавном препуштеног самом себи, овај крај полако замире. Не тако давно, из овога села, сваки радни дан ишао је аутобус пун ђака, пут Сокоца. Данас, на велику жалост не постоји аутобуска линија, а ни дјеца која би путовала. То је поражавајућа статистика, која прати сва села у Републици Српској.
И за крај ријечи старца, мјештана Калаузовића : „фабрика не може хљеб да производи, јер хљеб се на њиви рађа. Сви ће се једног дана вратити на своја имања, ал питање је шта ће их ту дочекати, јер ми стари не можемо да радимо, а ови млади радије ће беспослени ходати по граду, него одржавати богатство које имају на ђедовини. Џаба им десет факулутета и град, када се за храну највише даје, и онда када замре село завладаће глад, а ми смо близу тога.“ Ријечи старца, за будућа покољења! Надајмо се да се ријечи неће обистинити, и да ће села на нашим подручјима преживјети охолу политику савременог доба.
Нажалост, од више стотина становника, школе која је вревила од ђака, сложног рада и живота у Клаузовићима је остало само сјећање на љепша времена. Богата природа није задржала становништво. Горући проблем и даље је пут, који би према ријечима мјештана препородио село. Остаћемо у нади да ће се у будћем времену нешто набоље промјенити или да ће бар као некада из села Калаузовићи,опрт ићи аутобус пун дјеце, ђака.
