Манастир Градиште је био метох манастира Дечани и у њему је написан први српски Буквар – појавио се у вријеме када слична издања нијесу имали ни многи европски народи; његова посебна вриједност је у гласовном методу који је у европском школству примијењен тек два вијека касније
У историји српске културе и писмености манастир Градиште (Буљарице, код Петровца) остаће упамћен као мјесто гдје је написан први српски Буквар и Молитвеник за путнике, штампани у Венецији 1597. године.
Аутори ових издања су Стефан Давидовић, јеромонах из Паштровића, и Сава, јеромонах из Дечана, такође родом из Паштровића.
Издавањем Молитвеника и Буквара, последњих србуља на крају 16. вијека, Стефан и Сава су се сврстали у ред истакнутих личности наше културне историје. То је догађај који говори о значајној улози паштровских манастира као вјерских и просветних центара на ширем простору српске духовности, у вријеме када је османлијска империја већ више од сто година владала Србијом и Црном Гором.
Паштровићи су у то вријеме били слободна комуна под Млетачком републиком и имали су развијене везе са Венецијом, а њихови манастири су активно радили на очувању православне вјере, народних обичаја, језика, као и на просвећивању.
Буквар није био значајан само зато што се појавио у вријеме када слична издања нијесу имали ни многи европски народи, него је његова вриједност и у гласовном методу који је примијењен два вијека прије него што је то учињено у европском школству.
Буквар је допринио да се развије писменост у Паштровићима, што потврђују бројне сачуване исправе писане на српском језику, ћирилицом, српскословенском редакцијом.
На крају Буквара је ознака штампарије: In Venetia, Apresso Gio, Antonio Rampazetto, 1597. Овај штампар, који је био познат по 57 латиничних издања, отиснуо је ћириличним писмом Буквар и Молитвеник, и то словима из угашене штампарије Вићенца Вуковића (сина Божидара Вуковића Подгоричанина) коју је откупио.
У манастиру Градиште је прије отрпилике 160 година постојала световна школа. Било је то у вријеме када је Стефан Митров Љубиша, као народни посланик у Бечком парламенту и предсједник Далматинског сабора, успио да се избори да српски народ у Далмацији и Боки Которској има право да се школује на свом матерњем језику, да се уведе ћирилица и да се отварају основене и средње школе. Школа је с прекидима радила до почетка Другог свејтског рата, као шесторазредна мјештовита основна школа.
Између два свјетска рата, у овом манастиру је радила и Народна књижница и читаоница, ради народног просвећивања и развијања читалачких навика овдашњег становништва. Предсједник Народне књижнице и читаонице био је Лазар Драшковић.
