Особа се приказује као доминантна, препотентна, арогантна и набусита, друге дискредитује и гледа са цинизмом, не региструје критике, потенцира „ја-говор“.

Страшно је тешко признати себи да нешто не умемо. Страшно је тешко то уопште сазнати. А ако и сазнамо, тешко је одговарајуће се понашати – записала је Милена Јесенска, чешка списатељица и новинарка.

Али, ипак, онај ко не уме, заправо уме да се понаша тако да о њему мислимо као о свемогућем и свезнајућем. Он нам, „набилдованим“ самопоуздањем, демонстрира своју величину, од које би већини требало да проради комплекс ниже вредности. Јер је, како нас уверава, најпаметнији, најлепши, најспособнији, најперспективнији. Трчати трку са њим је, убеђује нас, сулудо, пошто је за нас било која унапред изгубљена. Ако, међутим, умемо да гледамо мало дубље, успећемо да препознамо оно што је суштинско, а то је да она заправо пати од комплекса више вредности.

Како се он најупечатљивије манифестује, а који су његови латентни појавни облици, шта му даје ветар у леђа, колико је тешко делити ваздух са таквом личношћу, питања су на чије одговоре смо покушали да дођемо у разговору са Леонором Павлицом. Клинички психолог и конструктивистички психотерапеут каже да особа са комплексом више вредности има нарочито изражено самопоуздање, које је у нескладу са објективним способностима.

– Воли да буде у центру пажње, истиче своје потенцијале пред публиком, приказује се као доминантна, препотентна, често арогантна и набусита особа, друге људе дискредитује и гледа са цинизмом, не региструје критике, потенцира „ја-говор“, пребацује одговорност за грешке на друге или околности, мења сфере интересовања и запослења, али се суштински не мења, управо због убеђења да је неприкосновена и непогрешива. Заокупљена је формом, а не суштином – каже саговорница „Живота плус“.

НЕСИГУРНИ ХВАЛИСАВАЦ

Не чини ли се да је ово доба експанзије комплекса више вредности?

– Ако комплекс више вредности најједноставнијим речима опишемо као снажну потребу да се прикажемо у што бољем светлу, онда нам савремени свет пружа обиље могућности да манифестујемо своју супериорност у било чему. Данас је, захваљујући интернету, „Инстаграму“, фотошопу и осталим згодним помагалима, значајно лакше убедити друге да смо лепши, згоднији, значајнији, успешнији, него што стварно јесмо. Додатна незгода је у томе што се захваљујући друштвеним мрежама ова самообмањујућа слика о себи лакше и одржава. Позитивне реакције („лајкови“) доприносе јачању идеје о грандиозном „селфу“, док се негативне реакције, будући да се са њима не суочавамо директно, могу лако занемарити.

Када је неко препотентан, да ли је то сигуран знак да таквим ставом прикрива дубоку несигурност, неутемељеност успеха и квалитета којима се хвали?

– Људи могу да буду препотентни, а да истовремено нису несигурни. Понекад се иза препотентности крије и истински квалитет, али је особа одгајана у духу „Ти си најбољи, најпаметнији“, па је усвојила овакав систем вредновања себе. Она зна да је супериорна у погледу многих ствари, али нема манир скромног човека, већ хвалисавца. Чешће, међутим, иза тога стоји несигурност, а препотентност фигурира као механизам заштите себе од овог поражавајућег сазнања.

Колико је таква особа стварно убеђена у оно што о себи говори, а колико је за то одговоран несвесни део личности?

– Неки препотентни људи су у већем контакту са овим несигурностима, свесни су их, али не желе да их обелодане пред светом. Други се, пак, толико обилато и дуго служе маскирајућим понашањима, да су се удаљили од „праве“ верзије себе и поверовали у властиту конструкцију. Први још имају шансе за напредовање, ако уложе енергију на „билдовање“ својих „танких“ места, уместо на прикривање, док се други никако не развијају, будући да су огрезли у самообману.

Како се овај комплекс „негује“ и одржава?

– Најбољи пут да се претерана слика о себи не оскрнави јесте фокусирање на најмање знаке који подупиру тезу о нашој грандиозности и одстрањивање из фокуса свега оног што прети да угрози овај имиџ супериорности. То буквално значи бити слеп и глув за критике. И бити нарочито отворен и перцептиван за похвале.

„БУДИ КАО ЈА“

Како је бити пријатељ, партнер или дете овакве особе?

– Особа са комплексом више вредности је у сваком случају напорна. У почетку односа може да буде занимљива, али убрзо постаје тиранин на један од два следећа начина – или приступа цинично и потцењивачки, па се људи поред ње осећају малим, безначајним и недораслим, или, пак, има веома висока очекивања од људи из свог окружења и то таква која се никада не могу достићи. А ефекат је исти – други су унижени, инфериорни и вечито каскају за успесима ове грандиозне персоне. Две типичне поруке које верно осликавају поменуто, а које се манифестују у односу са децом су: „Никада нећеш бити као ЈА!“ и „Буди као ЈА!“.

Како изгледа пословна сарадња са њом, без обзира да ли је на позицији надређеног или подређеног?

– Пословна сарадња је слична као и однос таквих родитеља према деци. Да би се одржала нереално висока слика о себи, други морају да се перцепирају као инфериорни и зато се систематски ради на њиховом унижавању. Углавном им се постављају нереални захтеви или се, пак, налазе мане постигнутим успесима. Своја позиција се чува занемаривањем критика или окривљавањем другог.

Да ли је реално да се особа излечи од комплекса више вредности, ако кренемо од тога да не дозвољава критике, не обазире се на увреде и верује у лажи на којима живе?

– Људи се лече од нечега што им смета, што им нарушава квалитет живота, а не од нечега за шта сматрају да им чак помаже. С обзиром на то, тешко да ће неко са комплексом више вредности уопште разматрати алтернативу да га санира. Било би потребно да ова стратегија поприлично закаже и да га практична искуства неуспеха суоче са сопственим ограничењима. Некима чак ни то није довољан стимуланс, па су у стању да развод брака, отказ на послу и удаљавање пријатеља припишу неком другом, спољашњем узроку.

Колико се на основу ове приче потврђује стара, добра теорија да успешан, задовољан, самопоштован човек нема потребу да се пренаглашено истиче?

– Када се спомене самопоуздање, људи обично помисле на неког ко је успешан и супериоран. Међутим, здраво самопоуздање подразумева објективну процену властитих способности, па било да су оне на високом или ниском нивоу. Дакле, и особе високих и ниских способности могу бити самопоуздане ако коректно процењују ниво својих способности. За обе категорије важи – „Знам колико знам и знам колико не знам“. Нездраво самопоуздање се јавља када је однос између стварних способности и њихове процене искривљен у ком год смеру, било да особа потцењује властите способности (комплекс ниже вредности) или их прецењује (комплекс више вредности). То значи да особа са комплексом више вредности никако није здраво самопоуздана, иако се чини да пуца од самопоуздања.

ОМАЛОВАЖАВАЊЕ „СЛАБИЋА“

Да ли особа која има комплекс више вредности постаје још више искомплексирана у присуству оне са комплексом ниже?

– У сусрету са њом, може да реагује као тиранин, јер је она може подсећати на њене личне недостатке. Доживљава је као претњу сопственом интегритету, па ће убрзо покушати да је уклони из свог перцептивног поља. То махом постиже вређањем, омаловажавањем и другим агресивно-манипулативним техникама. За њу, она је лузер, јер се чак ни не труди да сакрије колико је слаба.