Знате ли зашто се помјерају казаљке на сату и зашто са зимског рачунања времена прелазимо на љетно и обрнуто?

Подсјећамо, Европски парламент изгласао је да се од 2021. године укине помјерање сата. Земље које планирају да заувијек остану на љетњем рачунању времена требало би да помјере казаљке посљедњи пут у марту 2021, а оне које одаберу зимско рачунање времена подешаваће своје сатове посљедњи пут у октобру 2021. године.

Идеја о увођењу указног времена заснована је на астрономској околности да у јануару сунце излази око осам сати, а залази око 16, док у јулу, кад је дан знатно дужи, излази прије пет, а залази послије 21 сат. Будући да људи своје дневне активности започињу у исто вријеме током цијеле године, обично око седам сати, средином љета се тако “губи” скоро два сата дневног светла.

Идеју да се то вријеме надокнади простим помјерањем сата први је смислио Џорџ Вернон Хадсон (1867–1946), ентомолог са Новог Зеланда, који је 1895. у раду пред Краљевским друштвом у Велингтону предложио љетње помјерање времена за два сата. Међутим, идеја би вјероватно остала заборављена да се истог приједлога, независно од Хадсона, десет година касније није досјетио британски предузимач и градитељ Вилијам Вилет (1856–1915).

Током једног ранојутарњег јахања по околини Лондона, Вилет је у љето 1905. године примјетио како је сунце одавно изашло, а велики број људи још увијек спава. Знајући да се вријеме сунчевог изласка мијења током године и да у љетњим мјесецима обданица почиње раније, Вилет је покренуо велику кампању за увођење такозваног британског љетњег времена.

Неуморно лобирајући све до Првог свјетског рата, Вилет је придобио неке либералне посланике у енглеском парламенту, а за његову идеју се загријао и будући енглески премијер Винстон Черчил. Међутим, настрадавши у епидемији грипа, Вилет није дочекао да указно вријеме буде озакоњено.

Но, његов приједлог је прихватила Њемачка и 1916. прва законски увела љетње рачунање времена, подстакнута ратном потребом за уштедом угља. Британци су их слиједили 1921, а потом и готово све европске нације и САД.

Ни данас не постоји јединствен, планетарни систем преласка на договорено вријеме и државе то обично ријешавају локално – углавном се током изабраног викенда часовници помјерају за један сат, али је у неким земљама тај помјерај само пола сата. У Европи, без Исланда и Русије, постоји такозвано европско љетње рачунање времена, које се указно користи и у нашој земљи. Оно подразумијева да се часовници помјерају сваке посљедње недјеље у марту и октобру, прво са два на три сата, а потом, с јесени, обрнуто.

Данас на свијету чак 110 од 192 државе користи љетње указно вријеме (даyлигхт савинг тиме). Оно се не користи у Кини, Јапану, Јужној Кореји и широм афричког континента, гдје ова мјера никад није стекла ширу популарност. Но, у већем дијелу развијеног свијета овај договор се сматра згодним начином да се у љетним мјесецима, кад сунце природно залази касније, дневна свјетлост дуже “задржи”.

Због помјерања сата поподнева имају више дневног свјетла него пријеподнева, људи своје активности обављају по дану пун сат дуже, због чега су углавном и срећнији. Но, то није једини разлог. Неке анализе у САД показују да се помјерањем часовника штеди између 500 милиона и милијарду долара годишње.

Уз више дневног свјетла, трговачки ланци и угоститељи остварују бољи промет, док истовремено расте број спортских активности и туристичке организације биљеже додатан приход. Занимљиво је и да се број саобраћајних несрећа смањује за око један одсто. Нека локална истраживања показују да је тај проценат и већи, што се објашњава дужим периодом боље видљивости.

Уз то, мање енергије се троши на осветљење и гријање, чиме се током дужег периода, а према истраживању америчког министарства енергије (ДОЕ), постижу енергетске уштеде између 0,5 и један одсто. Како се такав ефекат не би изгубио зими, кад сунце поново почне раније да залази, свуда је до сада било устаљено и да се потом, у зимским мјесецима, све врати на природно, зимско рачунање времена.