Српска слога и јединство темељи су и гаранти опстанка Републике Српске, поручио је први предсједник Народне скупштине Републике Српске Момчило Крајишник.
Поводом 28 година од проглашења Скупштине српског народа БиХ, Крајишник је изјавио Срни да има осјећај као да се тај историјски догађај десио јуче, те да су му успомене на те дане и даље свјеже.
– То је био изнуђен потез који су српски посланици у парламенту БиХ морали да ураде, јер су у периоду од 14. до 17. октобра 1991. године били прегласани у веома важном и виталном интересу за српски народ, а то је био покушај муслиманске стране да мимо Устава укида државу у којој смо живјели, односно да би се на неки начин разбила Југославија и формирала нова држава БиХ – присјећа се Крајишник.
Према његовим ријечима, тада су постојала два супротстављена мишљења, односно става.
С једне стране, муслиманско-хрватска коалиција жељела је да разбије Југославију и формира БиХ, појашњава Крајишник, а с друге – српска страна жељела је да Југославија опстане.
– Ми, Срби, тражили смо да се нађе компромисно рјешење које би задовољило интересе обје стране, али нисмо у томе успјели. Напротив, мимо Устава, муслиманско-хрватска коалиција прегласала је српску страну, након чега смо послали захтјев да се врати законитост у БиХ, јер су они практично разбили Устав, а и њихови наредни потези били су неуставни – навео је Крајишник, који је предсједник Асоцијације стваралаца Републике Српске.
Он је подсјетио да је због свега тога српска страна 24. октобра одлучила да се издвоји у парламенту БиХ и прогласи Скупштину српског народа.
– Народна скупштина Републике Српске у то вријеме била је на неки начин тијело које је требало да засједа само у вези са питањима којима су угрожени српски национални интереси. Нормално, ситуација се мијењала и ми смо тада на неки начин били довођени у заблуду, јер су нам говорили да је то само захтјев да БиХ са тадашњом декларацијом буде равноправна са другим народима у преговорима о устројству Југославије, а што смо ми утврдили да није тачно – истакао је Крајишник.
Њихов једини циљ био је, нагласио је он, да се БиХ на неуставан начин извуче из Југославије.
Према његовим ријечима, српски представници у власти на нивоу БиХ нису имали други избор него да одговоре адекватном политичком реакцијом, односно прогласе Скупштину српског народа у БиХ.
– Нажалост, када је поднесен захтјев за међународним признањем БиХ тада је дошло до рата, који је услиједио након нелегалног и неуставног расписивања и спровођења референдума у коме Срби нису учествовали. Због тога је тај 24. октобар један од најважнијих датума у историји Републике Српске, мада не могу рећи да је важнији од чина проглашења Републике Српске – рекао је Крајишник, који је био први српски члан Предсједништва БиХ.
Он је навео да је поред свих политичких функција које је обављао у Српској и на нивоу БиХ, укључујући и учешће у међународним преговорима о статусу Републике Српске, ипак, емотивно највише везан за дужност предсједника Народне скупштине Републике Српске.
– То је за мене сасвим природно и надам се да то не треба посебно да објашњавам. Зато се уопште не осјећам срећним због онога што се данас дешава у Народној скупштини Републике Српске, јер се ту многи посланици на помало недостојанствен и недоличан начин обрачунавају једни са другима, чак по цијену и да је то штетно по српски народ и Републику, а све са жељом да се прикупе јефтини политички поени – оцијенио је Крајишник.
Он је сугерисао посланицима да се аргументима боре за бољи положај Републике Српске и да изграде мишљење о неминовном заједничком дјеловању актуелне власти и опозиције како на републичком, тако и нивоу БиХ.
– То је потребно зато што су нам јединство и слога данас неопходни, као што су били 1992. године и када је СДС на почетку демократских промјена имао скоро апсолутну власт, али тада је било мишљење да је потребније да се изгради јединство и помирење између „бивших партизана и четника“ и да се сложно одупремо свим настојањима да се српском народу намећу неадекватна и неприхватљива рјешења па да Срби остану без државе – рекао је Крајишник.
Према његовим ријечима, није задатак опозиције само да критикује, већ она треба да предлаже рјешења и износи критику о негативним појавама и у својим редовима, све са циљем да српском народу буде боље, а не само некој од странака.
