Петнаести септембар један је од најзначајнијих датума у српској историји. Тог дана је, далеке 1918. године, у 5 часова и 30 минута почела војна акција пробијања Солунског фронта, а напад пјешадије на сектору Добро Поље–Ветерник кључни је тренутак за окончање Првог свјетског рата. Српска војска је за 45 дана успјела да стигне од Солунског фронта до Београда, а до 1. новембра ослобођена је цијела Србија. Кретања су настављена преко Саве, Дунава и Дрине, ослобађајући простор будуће југословенске државе. Аустроугарска је капитулирала 3. новембра. Према подацима Конференције мира у Паризу, Србија је изгубила 1.300.000 људи – трећину цјелокупног становништва. Ту цијену ниједан други народ у Великом рату није платио за своју слободу.
Ако бисте тражили мјесто које највјеродостојније описује страдање, али и понос и гордост српског народа, онда је то грчко острво Крф, које је и данас свједочанство надљудске борбе за домовину и слободу. Историјски тренутак Првог свјетског рата у коме је Српска војска боравила на Крфу послије преласка Албаније познат је већини посјетилаца и прије доласка на острво. Међутим, тек директним суочавањем са споменицима и свједочанствима трагичног и славног времена, српски туриста доживљава преображење. Постаје ходочасник. Неко ко већ деветнаест година дочекује сваког случајног или намјерног посјетиоца је кустос Српске куће на Крфу Љубомир Сарамандић. Од мјесеца априла до децембра траје његова, како каже, привилегија да причом, а кроз фотографије, документа и експонате илуструје период одбране Србије у Великом рату, страдање војске током Албанске голготе, живота на Крфу, па све до одласка са острва.
– Најчешће цитирам ријечи митрополита српског Димитрија, који је рекао да ће Крф једног дана бити српски Јерусалим, збориште нових и срећних генерација, захвалних српских потомака. Највеће задовољство је субјективан осјећај да је изгледа био потребан читав вијек не би ли се те ријечи оствариле и за ове непуне двије деценије, колико сам ту, број посјетилаца се готово удесетостручио. Наравно, највише их је из Србије, међутим посебна ми је част што све већи број грађана из Републике Српске долази на ово мјесто – овако је започео наш надасве пријатан разговор са господином Љубомиром.
На мјесту гдје живи и ради свакодневно бива преплављен емоцијама, а открио нам је шта у њему буди посебно узбуђење.
– Када дођу групе туриста из различитих крајева, рецимо Србије, Републике Српске и дијаспоре, па кренемо у облизак острва Видо, ствара се посебан осјећај припадности једној нацији. То је један од ријетких историјских тренутака који нас не дијели ни по идеологији, ни по политици, а још мање по географском поријеклу. Слушамо пјесму „Тамо далеко“ и сви истовремено осјећамо језу, топлину и понос. Оно што није могуће да се не примијети јесте да су најдубље емоције изражене код људи из Републике Српске. Дуго сам покушавао да разумијем зашто је тако. Закључујем да је то због неке врсте двоструке идентификације. Стичем утисак да код грађана Републике Српске постоји вијековна потреба сједињења са матицом Србијом. Јединствену инспирацију добијам управо када причам са њима. Поред индивидуалних посјета, ове године, по први пут, дочекали смо организовану групу, а ријеч је о студенатима из Бањалуке. За мјесец септембар је договорена посјета школске екскурзије из Бијељине. Зашто све ово говорим? Колико год је важан ентузијазам појединаца да обиђу ово мјесто, још је важнија улога државе. Она може знатно да утиче на стицање здравог патриотског осјећања и усмјеравање младих. Познато је да се екскурзије често организују према Италији, Шпанији, и то у раздобљу живота када млад човјек стиче идентитет, развија осјећање припадности, те се налази у фази живота када је изражена природна побуна према ауторитету – родитеља, професора, одраслих. Од малих ногу се намеће потреба за видео игрицама, ријалити звијездама, друштвеним мрежама. Та потрага за хедонизмом на кратко испуњава, али послије извјесног времена упада се у стање апатије. Против нових технологија не можемо се борити, али организовањем посјета овом мјесту, доживљава се прочишћење. Неријетко ми дјеца приђу и признају да су пуни умишљених проблема – открива Сарамандић.
Српска кућа је смјештена у самом центру Крфа. Заставе Срба и Грка срећу се у улици, стоје усправно једна до друге, баш као некада братски народ у борбама и најтежим временима – раме уз раме. Унутрашњост је испуњена разним предметима српских ратника, попут ордења и униформи. Својеврсни документи и писма писани мастилом, медицински прибор којим су се лијечили рањени и обољели, те гусле и музички инструменти, натјераће сваког ко се ту затекне да, бар на тренутак, проживи давне приче предака. Као да доносе мудре војне и државне одлуке за спас и слободу свог народа, и данас, на једном мјесту, окупљена су поносна лица српских великана.
– Под повољним условима Српска кућа је уступљена српској држави 1993. године од стране крфске општине. Састоји се од музеја и почасног конзулата Републике Србије. Српска кућа има неколико цјелина. Први блок посвећен је неуспјешном покушају одбране Србије, други приказује прелазак преко Албаније, док су у једном дијелу детаљи забиљежени по доласку Српске војске на Крф. Најважнија просторија је посвећена острву Видо, а велики дио музеја заузима период везан за организацију српске државе у изгнанству. Фотографије нас опомињу да су се, упркос свим недаћама и проблемима, Српска војска, официри и цивили, па чак и дјеца, врло брзо опоравили и мислим да је то путоказ и за нас у будућности – поручио је кустос.
Острво Крф засигурно је највјеродостојније мјесто за јачање спрског идентитета, што дугујемо славним прецима.
– Из тог дуга треба да савладамо све препреке са којима се сусрећемо. То су принципи којих се држе велики завјетни народи као што су Јевреји, Грци, Јапанци, који се на таквим трагичним мјестима, умјесто да јадикују, окрећу ка новим временима. Српски народ би, такође, требао да доласком на ово свето мјесто ствара нову енергију, спремност и полет за будућност. Угледајмо се на оно што нам је завјештано из прошлих времена – пјесму „Плава гробница“ или, на примјер, „Тамо далеко“, која је уједно пјесма нашег идентитета. У њима не постоји ниједна ријеч мржње, непријатељства, осветољубља. Формирањем патриотског осјећања, које се заснива на наведеним начелима, не угрожавамо ниједан други народ – додао је он.
Љубомир се радује сваком новом госту, дочекујући га благим тоном и топлим ријечима. Чини се да има одговор на свако питање, а неријетко се придружи, скоро свима, у обиласку српских споменика.
Туристи посјету завршавају на оближњем острвцу Видо, гдје је изграђен маузолеј са исписаним именима бораца чије кости ту почивају. Од 10.000 преминулих, преко пет и по хиљада је спуштено у море, јер није било шансе да се сви сахране. Колико су Грци саучествовали у патњи српског народа, довољно говори и то да се и данас поштује неписано правило – у мору са стране Плаве гробнице Срби и Грци се не купају из поштовања према преминулим српским ратницима. У угоститељском објекту на острву не чује се ни музика, а колико год да се нађе посјетилаца у исто вријеме ту, немогуће је нарушити нестварну тишину, која тако јако одзвања, опомиње.
Надахнут његовањем успомена на прошла времена кустос Српске куће на Крфу написао је неколико књига, које су настале на трагу трансформације српског туристе у поклоника. У књизи „Ходочашће на Крф“ записао је: „Разноврсна свједочанства пружају прилику за војну, политичку, културну, социолошку, економку и другу анализу битисања једног народа, принудно измјештеног са свог тла. Свјетска историја ратовања сличан примјер није забиљежила, што проучавање чини сложенијим, интересантнијим“.
