Сирија, Јемен, Хормуски мореуз – на Блиском истоку се помјера однос снага. Те промјене је Иран паметно искористио.
Тако ова земља лако може да постане водећа сила у региону, пише Дојче веле.
Војно су се Сједињене Америчке Државе повукле са сјевера Сирије, дипломатски су још увијек присутне. Након разговора са потпредсједником САД Мајком Пенсом турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган је пристао на петодневни прекид ватре. Додуше, курдске снаге имају другачију представу о томе шта прекид ватре значи, али он је утаначен на основу америчке иницијативе. Није јасно да ли ће се прекид ватре поштовати.
Исто тако није јасно да ли Бијела кућа мисију потпредсједника посматра као увод у нови ангажман Вашингтона или само жели да избјегне утисак пребрзог повлачења из региона.
Сигурно је једино да су Сједињене Америчке Државе свој ангажман до те мјере редуковали да је то изазвало ланчану реакцију која је са собом донијела нову конфигурацију савеза и центара моћи. Ниједна земља у региону не показује тако јаку вољу као Иран да искористи указану шансу.
Ново самопоуздање
Ракетни напад на рафинеријска постројења Саудијске Арабије изведен је 14. Септембра. САД и Саудијска Арабија оптужиле су Иран да стоји иза напада.
Иран је то демантовао, али сумње Вашингтона и Ријада су остале.
Најстарије израелске дневне новине „Хаарец“ донијеле су анализу у којој се каже: „Иран је напао Саудијску Арабију не само зато што има нову политику или ново оружје, већ и зато јер види да Трамп својим савезницима неће дати озбиљну подршку“.
Лабављење саудијско-америчког војног савезништва је одавно наговијештено.
Изгледа да је Иран тачно предвидио да ће се америчка флота у Голфском заливу држати по страни. Техеран је врло добро схватио да је Саудијска Арабија добрим дијелом изгубила наклоност америчког Конгреса због убиства новинара Џамала Кашогија као и због рата у Јемену.
Без концепта за Сирију Иран пажљиво прати и слабости американаца у Сирији. Техеран сматра да је очигледно да Вашингтон нема концепт за Сирију и да су се пренапрегли.
Под предсједником Обамом је Вашингтон хтио да обори са власти сиријског предсједника Башара ал Асада.
Истовремено је хтео да побједи „Исламску државу“ и друге терористичке групе. А као далеки циљ је зацртана макар почетна „демократизација“ Сирије.
Иран је поступио сасвим другачије у односу на Сједињене Државе.
„Ако Русија и Иран изгледају као побједници, то је прије свега због тога јер су слиједили вјешту стратегију“, пише један аналитичар у вашингтонском часопису „Форен полиси“ (Фореигн Полицy) и додаје: „Русија и Иран су од почетка имали јасан, ограничен и спроводив циљ – да сачувају Асада на власти“.
Ограничење је изгледа било разумно. Асад је још увијек на власти. А Русија и Иран су присутни у Сирији, она се без њих једва може замислити. Присутни су и као поприлично видљиви политички актери у Асадовој предсједничкој палати.
И Дамаск одлучује Тамо се слуша њихова ријеч при доношењу одлука које имају значајног утицаја и на Европу.
Како ће се Асад одностити према сиријском становништву.
Ко ће бити изложен притиску, а ко остављен на миру? Како ће се опходити према Курдима који су га замолили за заштиту од Турске? Да ли ће имати обзира према њима или ће заузети оштар курс јер су годинама држали под својом контролом сјевер земље?
За стотине хиљада људи ће од одговора на ова питања зависити одлука да крену пут Европе или не.
Додуше, Иран као моћни покровитељ у Сирији би био само условно пожељан. С друге стране, Техеран је покретачка снага демонизације Израела, а на том пољу би ускоро могао да се активира и Асад.
Пропагирање мржње према јеврејској држави показало се као деценијски, поуздани инструмент хомогенизације сопствених редова.
Позив на дијалог
На основу војне снаге Иран може себи да приушти мирољубив однос према својим комшијама: „Желимо да будемо пријатељи са свим земљама региона“ изјавио је ирански министар за нафту Бијан Зангане прије неколико дана и додао: „Наш непријатељ се налази ван Блиског истока“.
При томе је мислио на САД. Додуше, мали број арапских држава би могао преузети тако екстреман став.
Али неке од њих су у посљедњих неколико мјесеци и недјеља можда интензивније размишљале о томе да ли ће њихови дијелом добри односи са Америком и убудуће бити такви.
Ако резултат тог преиспитивања буде такав да односи са САД неће бити као до сада или ће бити само дјелимично такви, онда би те земље могле да се преоријентишу.
Иран би у том случају стајао на располагању као партнер спреман да га ослове.
