Поред православних манастира на територији Србије и Острога у Црној Гори, Света Гора у Грчкој је омиљено место свих православних ходочасника. Оно што свима запада у око, поред начина на који живе и Богу служе монаси, јесте костурница манастира у којој почивају лобање калуђера. Оно што посебно интригира све јесте разлог како и због чега се оне уопште похрањују на овакав начин, али и питање шта се ради са остатком тела преминулих монаха.
Вековима уназад, тела оних који су дошли на Атос да би оставили свој стари живот и започели нови, искушенички, сахрањују се на гробљу које је веома мале површине. Према речима оних који су имали прилике да посете манастирско гробље, оно је величине тек неколико квадратних метара. Разлог за то исти већ неколико стотина година.
Наиме, када се монах упокоји, његово тело се не купа, па ни не пресвлачи, а ако је преминуо без манитије, онда му се она облачи. Овај обред врши свети отац одабран од стране игумана, који води рачуна да упокојени преко мантије има и монашки крст (полиставрионом). Након тога, њему се прекрива лице, а тело се полаже на расу (спољашња мантија са широким рукавима) и онда се приступа процесу ушивања покојника унутар исте. На крају, њему се на груди полаже икона Пресвете Богородице.
Тако спремнљено тело, после сахране која је скромна као што налаже манастирски живот, полаже се у земљу, а да би се спречило оштећење лобање услед слегања тла, изнад лица се поставља мермерна плоча. Покојник на тај начин проводи у земљи између 3 и 7 година.
Након што је прошло најмање три године, скелет упокојеног се вади из земље. Тај посао припада млађим калуђерима који скидају тканину са костију које затим испирају белим вином и каде га тамјаном. Лобање се стављају на полицу унутар костурнице, док се кости похрањују у заједничку крипту.
Према веровањима која владају на Светој Гори, према мирису и боји костију се може проценити ко ће од њих заслужити место у рајском насељу. Наиме, ако су кости жуте и миришу на босиљак, онда се преминули сматра праведником. Такође, није реткост да се на лобањи, са чеоне стране испише и име преминулог монаха, уз податке о години смрти. Тако похрањене кости и лобање монаха чекају васкрсење.
Оно што посебно одушевљава јесте чињеница да су сви они у смрти равноправни, а као доказ томе, највише се наводе мошти монаха који је био баштован, а које се чувају засебно, пошто су жуте боје.
За разлику од нас, обичних смртника који теже материјалном богатству, монаси који су свој живот посветили искушењу и служењу Богу, не теже скупим спроводима, прексупим ковчезима, споменицима, па и капелама који често више личе на стан, него на место у којем неко почива. Иако њихове лобање послагане на полице на први поглед делују морбидно, оне нас само подсећају да смо у смрти сви равноправни, па и да је све у земаљском животу, пролазно.
