Када би, неким чудом, све странке у Републици Српској осим СДС-а преко ноћи престале да постоје, обични смртници уопште не би примјетили да се политичка понуда смањила. Јер, унутар партије коју однедавно води Мирко Шаровић ионако им је доступан комплетан идеолошки спектар. Желите љевицу? Нема проблема, стиже одмах. Више вам одговара центар? Све у реду, имамо и то. Ипак преферирате десницу? Без бриге, само реците колико да вам замотамо да понесете.
Најстарија политичка организација у РС – ако не рачунамо комунисте, сада стратешки распоређене у више колона – не плива у хаосу од јуче. Свако ко је био затечен потпуном збрком у редовима СДС-а након актуелних написа Небојше Вукановића и Драгана Мектића о поглавару Српске православне цркве патријарху Иринеју, уколико има довољно година, треба да се осврне на ратни и рани постдејтонски период, када су и СДС и РС, под окриљем Радована Караџића, функционисали прво као својеврсне „конфедерације општина“, а затим као лабаве асоцијације регионалних кнежевина. Стицајем околности, усљед дугог избивања из власти, територијално-феудалне конотације отишле су у други план, али су „изгубљеност у свемиру“ и потпуно одсуство минималног заједничког називника у јавним иступима челника СДС-а доминантно обиљежје ове странке годинама унатраг.
Када је Вукановић на свом блогу изнио серију увреда упућених патријарху, од којих је „најблажа“ она у којој га назива „Јудом“, Мектић му се придружио на Твитеру, додајући ружним епитетима одредницу „нула“. Јесте се живописни Херцеговац послије овог испада покајао и написао да му је „коњ често бржи од самара“ – за разлику од задртог министра из Прњавора – али то не мијења претјерано чињеницу да је озбиљна штета већ учињена. Не за њих лично, јер су им политичке каријере и до сада биле засноване на сличним, мањим или већим скандалима и(ли) провокацијама, већ имајући у виду околност да читава ова ситуација нема тек персонални ниво.
Јер, и Вукановић и Мектић политички ће бити и проћи, а исто важи и за садашњег патријарха, када је ријеч о црквеној хијерахији. Међутим, у колективној свијести шире популације у РС, након извјесног протока времена, остаће забиљежен само тај моменат бруталне реторике, која се неће посматрати кроз призму појединачних односа, већ укупне релације СДС – СПЦ. При томе, у прошлости нипошто није била ријеч о некомпатибилним адресама, већ о некадашњем националном покрету којем су, у раној фази постојања, критичари знали да приписују и клерикализам због блискости са институцијом која има сличну репутацију – националне институције, само на духовном терену, умјесто свјетовног. Ако се то зна, у будућности сигурно неће бити разлога за понос у СДС-у због таквог, ријетко виђеног начина комуникације.
Није спорно, може се полемисати и о поводу за бурне реакције СДС-овог (не)вољног тандема – одлуци Синода да се међу добитницима Ордена Светог Саве нађу Александар Вучић и Милорад Додик и да им се ова признања уруче на свечаној академији поводом 800 година аутокефалности СПЦ. Има смисла подсјећање да српско православље кроз историју није баш слиједило резон католичких бискупа, уобличен још у средњем вијеку, позивањем на библијску реченицу, издвојену из контекста: „Свака власт је од Бога“. Када је већ ријеч о таквим паралелама, међу вјерујућим Србима, а поготово међу њиховим атеистичким сународницима, није заживјела ни ватиканска догма о папској непогрешивости, када би се освртали на сопствене црквене поглаваре – патријархе и епископе.
Коначно, не треба игнорисати ни јавно дистанцирање митрополита црногорског Амфилохија и умировљеног владике Атанасија од става петочланог Синода о ордену за предсједника Србије, уз вјероватно тачне тврдње да више од десет архијереја дијели њихове резерве. Нису далеко од истине ни опсревације према којима се главни заговорник сврставања уз сваку владајућу опцију, прије свега у матици, од 1990. наовамо, када је ријеч о врху СПЦ, заиста зове Иринеј, али се не презива Гавриловић, као садашњи патријарх, већ Буловић, владика бачки.
Међутим, уз сваку од тих запитаности иду и дилеме са сличном тежином, о којима се углавном ћути. Између осталог, симптоматично је то да су они који су данас склони да сваки гест тумаче кроз дневно-политичку призму током претходних деценија без нарочитог негодовања дочекивали друге одлуке о додјели истог тог ордена врло контроверзним особама. Јер, ово признање, које је у доба Краљевине имало државни предзнак, а послије Другог свјетског рата црквени, јесу добиле апсолутно неспорне и импресивне личности, од Николе Тесле до Александра Солжењицина. Али и фигуре чија имена и презимена код значајног броја Срба са обе стране Дрине изазивају нелагоду у желуцу, као што су Богољуб Карић, Мирослав Мишковић, Драган Марковић – Палма… Међутим, у вријеме када су медаље завршавале на њиховим грудима, нигдје није било данашњих бораца против тајкуна – из РС или Србије, свеједно – да загрме гневом праведника.
Очито, такви детаљи нису довољно употребљиви у једнократним препуцавањима у овдашњој страначкој арени. Наравно, и гафови попут Вукановићевог и Мектићевог немају никакву употребну вриједност, чак ни ону која је заснована на приземним мјерилима партијских рејтинга. Међутим, уколико и има некакве бизарне користи од њих, треба је тражити у древној мудрости: „Не пада снијег да покрије бријег, већ да свако покаже свој траг“. Само, невоља са СДС-ом је у томе што трагови са њиховог „зборног мјеста“ воде на све четири стране свијета.
Тешко је рећи да у истом правцу иду чак и Вукановић и Мектић, ако се узме у обзир различит однос према хришћанској категорији кајања. На сасвим супротном смјеру налази се Милован Бјелица, чијим посљедњим „буквицама“, упућеним страначким конкурентима, јесте тешко противријечити, али их је још теже повезати са Цицковим непобитним ауторством, када, рецимо, било који познавалац његовог лика и дјела наиђе на овакве реченице: „СПЦ вријеме мјери другачије од обичних људи и институција, она рачуна са вјечношћу, и по томе се равна и огледа у свом дјеловању“. По танким жицама пребирао је и Миладин Станић, док се заклињао да је СПЦ за њега „светиња“, али ту индивидуални печат није био упитан, као ни у случају Соње Караџић, када је указивала на „државотворност“ странке коју је предводио њен отац и враћање Цркви мјеста које јој припада у том периоду.
Досадашње држање Мирка Шаровића на позицији предсједника СДС-а, по свему судећи, гарантује наставак стихије у овој странци. Чак и ако се претпостави да хоће да се удаљи од једноумља, те да га препусти неким другим партијама, јасно је да још није зауставио СДС на разумној удаљености од таквог „агрегатног стања“, јер је ријеч о структура која наставља са вишегодишњим батргањем у другој крајности – вриједносној анархији. Пожар изазван пречестим одсуством јасних и усаглашених ставова врха СДС-а о било каквим крупнијим питањима, Шаровић гаси бензином, увјерен да ће сваки изазов бити ријешен тако што ће се он, напросто, правити да га нема, да не постоји. А у овом наставку гурања страначких проблема „под тепих“ остаће незапажене и његове сувисле тезе, попут пар трезвених запажања о односу СДС – СПЦ, док ће на дуже стазе бити меморисано тек то да је Шаровић рекао да Вукановић није формални члан странке, односно да Мектићеве твитове не чита!?
Након таквог провидног „кулирања“, нема баш много наде да ће предсједник СДС-а престати да се „прави Енглез“ у свим осјетљивим ситуацијама, нити да ће престати да реагује дурењем на сваки поглед преко ограде у његово страначко двориште, а о сугестијама или примједбама да се не говори. Па, ако је већ склон таквом „лидерском стилу“, неће имати коме да кука уколико се, током свог мандата, суочи са ситуацијом коју је описао потпредсједник странке Недељко Гламочак: „Чињеница да у Статуту СДС-а стоји да ће, у случају да странка престане са радом, сва њена имовина припасти Српској православној цркви, најбоље говори колико је поштовање наше странке према СПЦ“.
Говорећи својевремено о претходницима патријарха Иринеја – Павлу и Герману, покојни писац Брана Црнчевић изнио је оцјену због које се вриједи замислити: „У комунизму, када је Србима требао патријарх – светац, имали су патријарха – политичара. Касније, током ратова, када нам је био неопходан патријарх – политичар, имали смо патријарха – свеца“.
Било то запажање тачно или не, о варијацијама на ову тему могло би се озбиљно разговарати и у врху СДС-а. Ако ништа друго, бар у троуглу Шаровић – Мектић – Вукановић. Јер, као свеце их сигурно неће запамтити, при чему им није нарочита утјеха спознаја да таквих нема ни на челу других странака у РС.
Али, шта ако их нико не запамти ни као политичаре?
