Када посланик са листе Српске демократске странке напише текст оваквог наслова “Расколник и Јуда српски у мантији”, нижући као у бјеснилу најгнусније увреде на рачун патријарха српске цркве, па још на тако значајан јубилеј 800 година од самосталности, ми као државотворна странка западно од Дрине, морамо да реагујемо. Морамо да кажемо и покажемо нашим члановима и сипматизерима и свим грађанима Републике Српске, да то није манир у којем је пристојно говорити ни о коме, а камо ли о највишем црквеном великодостојнику. Нужно је да јасно кажемо да то није став наше странке и људи у њој.
Као дугогодишњи члан и фукционер СДС-а морам да реагујем, морам да се оградим од таквих бљувотина, које је мучно читати, а камо ли понављати. Зато нећу да понављам оно што је Небојша Вукановић написао на свом блогу са горепоменутим насловом. То сви који желе могу да нађу и прочитају. То су за сладострашћем дочекали да пренесу бројни портали и новине из Федерације радујући се нашем нејединству и нашем паду.
Уколико Српска демократска странка жели да се врати на оно мјесто које јој по свим декомкратским мјерилима и политичкој снази и припада, морамо да схватимо да нам овакви испади наносе немјерљиву штету.
Није проблем то што нисмо сагласни са овим или оним, што износимо свој став о оправданости додјеле признања и одликовања, проблем је у маниру на који се то ради, у ријечима које нису одмјерене ни добронамјерне. Нису овдје важни ни одликовани појединци, ни онај ко их је одликовао, важна је наша највећа и највриједнија институција, институција која нас је одржала на окупу у мрачним и тешким временима и сачувала све оно чиме се данас као народ поносимо. Све оне традиције, сав понос и историјско памћење, писменост, све то дугујемо онима који су столовали у манастирима и црквама, који су како то рече Бећковић наше својеврсне престонице.
Поштујући оне који су у тој институцији одлучили како су одлучили, не значи да смо са свим и увијек сагласни, већ да схватамо како и зашто се неке одлуке доносе. Наша црква вријеме мјери другачије од нас обичних људи и институција, она рачуна с вјечношћу. По томе се равна и по томе се огледа у свом дјеловању. Не значи орден само признање, већ представља и обавезу за онога ко га добије и носи.
Како можемо да очекујемо да они које желимо да убједимо у исправност наше политике и нашег програма, то и прихвате ако немамо елементарну разумјевање, ако наши посланици пишу бљувотине и траже оно на шта немају никакво право. Мислим да руководство Српске демократске странке треба да нађе начина да скрене пажњу свима, да усвојимо неки кодекс понашања у јавним наступима и обраћањима, како би они који немају такта могли да се на њега ослоне.
