За неке си луђак кад волиш. Наивна будала која мисли да може сав живот потрајати у двоје. За друге си умјетничка душа која само проговара романтику, а за неке треће, ти си баш као и они – практичан. Јер видиш живот како га они виде, као наставак врсте. Множимо се и дијелимо да би опстали људи.
Помислим како је тривијално што смо успјели нешто тако лијепо и једноставно попут љубави, угурати у толико блесавих калупа.
Љубав смо угурали у свакаква морања, свакакве облике и категорије.
Подијелили смо је прије свега на мушку и женску, одраслу и дјечју, пријатељску и обитељску, искрену и неискрену, пренапухану, преемотивну, пре… Успјели смо тој најљепшој и заиста најједноставнијој емоцији на свијету прикрпати такве етикете да дословно кад тако нешто чујеш, доживиш браин фреезе од шока, као кад пребрзо поједеш сладолед.
Толико смо се расписали о њој, толико студија о њој направили, толико је дуго псеудо анализирали да смо путем заборавили што она јест а што није. У њено име почели смо радити гадарије.
А колико смо је заправо осјећали и живјели путем?
Слушам тако пријатељице којима је доста и веза и обавеза и бракова и мужева и дјеце, оне би као ја, биле мало опет соло, да се како кажу “пронађу”. Не знам гдје су се то путем изгубиле, јер ево их сједе насупрот мене, живе, здраве и у комплету, али емотивно потпуно погубљене и растројене. Уфурале су се у неки квази феминистички ђир, у којем није нимало, ни фора ни модерно долазити у пакету с неким.
Модерно је постало бити соло и свима причати како је то супер.
Као особа која је соло већ неко вријеме, могу рећи да то и је и није тако, овиси како се узме, тко то тренутно живи и како се с тим носи.
Истина је да ти то даје много слободе, да ти то омогућава да кројиш сама све што јеси, све своје дане, обавезе и искуства, али исто тако понекад та тишина у којој солираш може бити јако заглушујућа.
Солирати могу особе које су заиста искрено сретне с тим у неком трену у свом животу, којима није досадно самима са собом. Све остало је само пуко заваравање.
Не знам због чега је лоше жељети с неким заспати, с неким се будити, с неким кухати, и сочно се посвађати? Жене данас више ништа не требају јер су и у сексу нашле замјену за партнера. Довољно је да си на снижењу купе јефтин дилдо и проблем ријешен!
С друге стране црте, посве другачија крајност.
Жене које свакакве облике насиља правдају потребом да остану у некој заједници, с неким кога називају својим партнером, али он то засигурно није.
Не знам како можеш насиље правдати љубављу и каква то љубав боли? Каква то љубав ломи кости и оставља маснице испод твог ока? Каква те то љубав силује и оглушује се на твоје сузе, јецаје и гласно “Не”? Реци ми, јер ја то не могу разумјети.
Ако се међусобно и не млатите, каква је то љубав у којој си на дневној бази псујете и Бога и мамицу, гађате се ципелама и тањурима и бијесно лупате вратима?
Сви ми који стојимо са стране, гледамо и не разумијемо, и заиста би вољели да нам објасните?
Знам, објашњења нема, јер није то љубав, нит има везе с њом, то су неке друге патологије.
Колико год се трудила, покушати рећи да љубав, као љубав долази у много облика, заправо се не могу тако заваравати, нити желим. Љубав, она искрена, права и топла, која ти пуни прса и због које се осјећаш као да лебдиш на облаку, док те заправо преплављује неописив мир, она нема ни форме ни облике, већ једноставно јест. Једноставно постоји, осјећаш је према свима и свему, не сегментираш је, само је другачије исказујеш.
Партнера љубиш, мајку грлиш, дјетету објашњаваш зашто је небо плаво по стоти пут с истим осмјехом на лицу, пријатељицама печеш колаче и смијеш се њиховим блесавим, тристо пута испричаним форама, с једнаким жаром, јер су ти увијек смијешне и јер ти је срце пуно сваке секунде коју проведеш с њима.
Љубав, она је једноставна. Ми људи, ми смо комплицирани до бола.
Нама су потребна самоостварења, лифе цоацхеви, вјерски фанатици и проповједници који ће нам у детаљ рећи каква је љубав дозвољена и како се то “воли на прихватљив начин”. Нама су потребне норме, облици, калупи, законски оквири и приједлози правилника о понашању, јер ми љубав гледамо кроз властите наочале.
Креирамо ју и судимо јој кроз властиту призму, кроз сва своја искуства и све своје страхове. Зато нам љубав не може бити само љубав, већ мора бити у неком пакету.
Некоћ се тај пакет звао договорени брак, данас се зове “тражење себе ака солирање”.
Веселим се дану кад ће већина схватити, да су погубне и за тијело и за дух, обје крајности.
