Увијек сам имала потребу исправљати криве Дрине и борити се с вјетрењачама, јер као… за правду се треба стиснути зубе, бит упорнија, гласнија. Сваки сам пут остала без гласа, поломила душу и испуцала задњи атом енергије, а да се с мјеста нисам макла.
Можда је до неког допрло, можда неког дирнуло, ал’ у суштини свијет је остао исти… с једне стране велик и лијеп, с друге стране бескрајно пргав и ружан. И то ружно толико је пута сломило сваког тко је покушао подијелити љепоту да сам се запитала у чему је смисао? Има ли га?
И стала сам. Од тог дана нисам пустила глас. Испрва, свима се чинило као да се шалим. Рекли би – ма сад ће она, рећи ће нешто, прозват ће неког, лупнут ће ако ништа љутито ногом о под – онако дјетиње наивно… из протеста.
Али нисам. Дан за даном, тједан за тједном, док нису прерасли у годину… и више.Тад то нисам знала, али стала сам јер сам се промијенила, јер сам схватила да свијет не мијењаш тамо вани, мијењаш га изнутра.
Мијењаш га примјером. Тишином и миром ствараш тишину и мир, а викањем, ствараш само много буке.
У буци нитко те не може чути. У тишини, твоја тишина одјекује.
Каква ми је то лекција била. Први пут сам схватила да ништа не иде на силу, ништа се не може простим упирањем. Зид ће увијек бити зид. Голим га рукама никад нећу с мјеста помакнути. Силним објашњавањем своје стране приче, никад нећу навести оног насупрот да ме схвати. То не иде. Он свијет ионако види својим очима. Види кроз своје наочале, кроз своје губитке, љутње, страхове, наде и разочарања. И наставим ли бранити своје истине, само ћу све више изгледати крива. С мојих усана ће њему увијек све звучати као лаж.
Схватила сам да вријеме као вријеме, онако како га ми видимо, с разлогом постоји. Зима не срља да постане љето, нит љето иде уназад да буде прољеће. Све има свој прородни тијек. Ни трава се не напреже да порасте, ни цвијеће на киши не шири латице.
Само ми људи не поштујемо природни ток. Само ми би све одмах и сада. Само ми би да се свијет нама прилагоди. А кад не иде, онда настаје галама, онда рушимо и палимо. Онда ратујемо. Онда стојимо једни насупрот других, вриштимо а не можемо се чути.
Дословно тад не стојимо на истој планети.
Ал’ ми упорно тјерамо свој бијес. Кад не иде ријечима и увредом, тад послужи и тресак вратима. Само да је с много буке.
Па спавамо леђа о леђа, док нам мисли вриште а очекујемо да буде мир. Хтјели би да оно друго посегне према нама, а прсте смо своје толико бијесно стиснули у песницу, да су нам нокти већ пробили месо. Крваримо ал’ чврсто грлимо свој бијес.
И вријеме иде и ствара све дубљи јаз, док коначно бијес не учини своје, док нас не раздвоји. И тад наступа тишина. И буде нам испрва проклето прегласна. И мука нам буде од властитих мисли. И помислиш гдје је кврагу тај сwитцх? Гдје гасим ту буку у глави?
А онда опет вријеме прође и на тишину се навикнеш и схватиш да хваташ обрасце својих мисли и зашто ти ум увијек бјежи у сиве зоне, на мјеста која ти тјелесно изазову бол, а из неког разлога твој ум мисли, да се тамо осјећаш сигурно. И тад схватиш да је то само навика, само пречесто пута кориштен привидни бијег. Ступица за душу, јер боље ниси знала. Па почнеш себи у мислима, спонтано кројити љепши свијет. И знаш да извана изгледа као да си пролупала. Јер више не вичеш, не псујеш и не паметујеш ником. Јер не реагираш на прву, на пету, ма на никоју… само пушташ људе да буду свој свијет.
Само проматраш тихо и не намећеш се, док схваћаш како те одједном сви прате, сви виде, сви чују и разумију. Свјесна добро каква је то иронија…
Кад си утихнула, тад си одјекнула.
