Кад је други талас врелине у Европи прешао изнад Гренланда крајем јула, више од половине површинског леденог омотача почео је да се топи, први пут од 2012. године.

Велика топљења попут овог, појачана климатским промјенама, не доводе само до губитка милијарди тона леда на Гренланду, већ узрокују и згушњавање преосталог.

“Ледене плоче” – чврсти комади леда који могу да се протежу стотинама квадратних километара и бити дебљине чак 15 метара – шире се преко порозне површине Гренланда, испуњене ваздушним џеповима, како се она све чешће топи и замрзава. Од 2001. до 2014. године те плоче су прекривале површину величине око 40.000 квадратних километара, формирајући непробојну баријеру величине Западне Вирџиније која спречава отопљену воду да се спусти кроз лед. Умјесто тога, отопљена вода отиче преко копна и на крају долази до мора.

Како се ледене плоче шире, истраживачи предвиђају да ће све више и више гренландске површине постати “зона отицања”, што је појачати допринос леденог покривача глобалном повећању нивоа мора и – можда – довести до неочекиваних промјена, пише Национална географија.

– Ми сада посматрамо како се ледени покривач брзо трансформише испред наших очију, што је застрашујуће – каже вођа истраживања Мајк Мекферин, глациолог Универзитета Колорадо у Болдеру.

Најчеће се вјерује да је Гренланд чврст комад леда, али у стварности је око 80 одсто његове површине попут корнета – свјеж снијег прекрива дебели слој старог снега, који се полако сабија у глечерски лед, али и даље са гомилом ваздушних џепова. Кад се врх овог корнета отопи током лета, вода циједи се у стари снег, који га упија као сунђер дебео 30 метара.

Мекферин и његов тим су први пут схватили да стари снијег губи своју способност апсорпције у прољеће 2012, док су бушили лед током истраживања на југозападу Гренланда. Открили су густе, компактне слојеве леда у узорцима, тек испод сезонског сњежног покривача.

– Као да се изнад старог снега оформио корњачин оклоп – рекао је Мекферин.

Тог љета, након рекордних температура у јулу, отицање отопљене воде је постало видно. Даљим истраживањем открили су да се да се овај оклоп протеже дужином од 40 километара и да има велики утицај на локалну хидрологију. Сматра се да је овај оклоп почео да се ствара и шири почетком 2000-тих. До 2014. је прекрио четири одсто гренландске површине. Сваког лета како долази до топљења, оклоп постаје све дебљи и шири се по копну у правцу хладнијих, виших подручја.

Према новој студији, ледене плоче су већ довеле до тога да се зона отицања прошири за око 26 одсто. До сада је додатно отицање додало свега око милиметар на глобални ниво мора. Гренланд тренутно повећава морски ниво за нешто мање од милиметра годишње, комбинацијом ледених брегова који се одламају од глечера и топљењем на површини и у основу ледених покривача. Али, ако површина Гренланда још више очврсне, отицање би могло драматично да се повећа.

Према најгорем сценарију, у којем нивои емисије штетних гасова настављају да расту до краја века, ширење ледених плоча могло би да дода још осам центиметара на морски ниво до 2100, повећавајући укупни допринос у повећању нивоа мора на безмало трећину.

Стручњаци су забринути и зато што те плоче нису рефлективне колико јарко бели свјеж снијег, што би могло довести до веће апсорпције соларне радијације и загревања ледене плоче. Такође, вода од отопљеног леда не мора да отиче нужно у океан, већ може упасти у велике пукотине на нижим нивоима ледене плоче, одакле би отицала даље до стеновитог дна, влажећи зоне контакта с ледом. То би могло да убрза отицање и узрокује да глечери брже избацују свој садржај у море.

– Никада прије нисмо видјели овакво понашање леденог покривача. Ово је без преседана у историји људске науке – истакла је глациолог Универзитета Бафало Кристин Поњар.