Само три дана пре него што је било зацртано, планирано и пре него што је требало, Србија је испунила дугогодишњи циљ и савладала селекцију САД (94:89). На жалост свих нас, била је то најважнија небитна победа, у борби за пето место на Светском првенству у Кини.
Прижељкивали смо победу над Америком, као мала деца у кревет ишли мислећи и сањајући о томе, а онда када се десило, можда се осећамо горе него када их нисмо победили.
Утисак је да су та осећања у великој мери подељена и помешана…
Са једне стране, победи, поготово над САД, не гледа се у зубе. Србија је постала тек трећа земља која је у последњих 13 година савладала Америку у званичним утакмицама, поново играла као тим, показала зубе, емоције, али и квалитет који поседује. Богдановић је решетао, Милутинов закуцавао, а заједно са њима, сви остали се борили и изборили историјску победу.
Ипак, она друга страна медаље оставља горак укус у устима. Аргентина ће нам предуго остати урезана у мислима. Французи су дан раније направили чудо, ми смо били у налету, свесни својих квалитета, спремни да свет подсетимо и још једном докажемо колико је добра српска кошарка.
Врата ка злату била су нам широм отворена, али уместо да ка њима ходамо, ми смо хтели да протрчимо. Казну за то платили смо пласманом, па ћемо се борити за пето место на турниру.
У финалу пре финала, како су то рекли и сами тренери две селекције, Србија је показала карактер и заједништво и дотукла рањену селекцију САД.
Да су Американци у мислима више него физички већ били у авиону за повратак кући доказала је прва четвртина меча. „Орлови“ су, иако и они ментално дотучени због пораза у четвртфиналу, очитали лекцију Америци. Противник је пуцао по шавовима са свих страна у првој четвртини, коју су изгубили са 32:7. (Убедљиво најмање постигнутих поена селекције САД на било ком такмичењу.)
Друга деоница показала је и њихов огроман квалитет и кошаркашки понос. На крилима Мидлтона, Барнса и Вокера, као да су притисли ресет дугме, заиграли знатно боље и успели да се резултатски потпуно врате у меч. Само 44:40 било је на полувремену.
Наставак меча напокон је донео прави однос снага. Играло се кош за кош и у налетима, а више таквих направили су кошаркаши Србије. У другом полувремену направљен је баланс у нападу. Подједнако се претило за три поена, као и под самим кошем. Одбрана са друге стране се за разлику од друге четвртине играла много дисциплинованије и ефикасније, колико је то противник дозвољавао, па смо могли да видимо украдене лопте и блокаде, које су резултирале лакшим поенима у транзицији.
Србија је успела да стекне поново осетнију предност и до краја меча је одбрани и упише победу.
На резултатском плану, ова победа не значи превише. Пласман на Олимпијске игре у Кини нећемо остварити, а остаје да видимо да ли турнир завршавамо на петом или шестом месту.
Ипак, на менталном, победа над САД је непроцењиве вредности. Године и године маштања напокон смо претворили у јаву и стварност. Готово небитна утакмица послужила је као подлога за будуће успехе. Да ли побеђивали, или губили, ови момци су показали да су један тим.
Један сан претворили смо у два. Онај први, о златној медаљи је одложен, а овај други, о победи над Америком је испуњен.
САД ће у Кини остварити најлошији пласман на СП у историји селекције, а ми, нама остаје да још једном одиграмо као тим, да покажемо заједништво и очитамо лекцију Чесима или Пољацима. Остаје нам да напорно радимо, али и да сањамо, јер само тако можемо доћи до великих резултата.
