Илија Зељко је рођен и одрастао у Доњим Лучанима код Какња. Због ратних збивања деведесетих година прошлог вијека, након што су њему и његовој мајци, добри људи омогућили да изађе из родног села, постао је избјеглиоца прво у Хаџићима код Сарајева, затим у Вишеграду, да би се на крају скрасио у Дому за старија лица „Сунце“ у Рогатици.
Иако по годинама старости (51) не би требало да користи услуге Дома стараца, болест и чудан животни пут одрадили су своје и он је већ при крају треће године од како као један од млађих дијели судбину осталих штићеника ове установе за заштиту старијих особа у Рогатици.
– Овдје ми је добро. Осјећам се као некад код своје куће у родним Доњим Лучанима. Уз велику пажњу особља Дома, нашао сам нове пријатеље и другаре који ме разумију. Зато се неизмјерно захваљујем свима који су препознали „мој случај“ и овдје ме смјестили. Жао ми је што због здравствених прилика не могу да нешто више привријдим у Дому, како то раде неки други штићеници. Али, зато ја сам ту да напишем неку пјесму о њима и о недосањаним мојим сновима, казује Илија и додаје:
– Поезија ме занимала од малих ногу. Понешто сам написао још као основац. И у средњој школи занимла ме ова област, али сам тада, у циљу „исказивања мушкости“, више упражњавао спорт. Као атлетичар на 100 метара имао сам резултат 13,5 секунди. Волио сам и бокс и уз тренара покојног Јозу Леутара прорицана ми је свјетла будућност. И кошарку сам играо и међу вршњацима био један од перспективнијих.
– Спорт је остао као успомена, а ево овдје поново ми се вратила жеља за поезијом. Понешто напишем за своју душу и за љубав овдје мојих другара прича Илија.
Да Илија у томе не губи бадава вријеме, казује и директор Дома Радомир Ћућула, доказ су двије-три подебеле свеске на ноћном ормарићу поред његовог кревата. У њима су његове пјесме. Пише на разне теме, али стиче се дојам да су му преокупација љубав и нека Лили, понегдје Марија и Драгана. Вјероватно некадашње љубави?!
То је љепша страна Илијиног живота. Друга је тамнија и посве необична.
– Не знам да ли постоји човјек као ја са којим се у негативном смислу поиграла судбина. Једно сам од четворо дјеце у мајке и оца. Једну од сестара изгубио сам кад је била дијете у повоју. Млађи брат Цвијо, близанац са сестром Цвијетом, погинуо је у саобраћајној несрећи враћајући се из школе у 10-тој години. У саобраћајној несрећи погинуо ми је и отац Милан, такорећи на истом мјесту гдје у брат Цвијо на пјешачком прелазу у Лашви код Какња, прича Илија.
– Остали смо, додаје Илија, мајка Видосава, домаћица, малодобна сестра Цвија и ја са завршеном рударском школом и квалификацијом саобраћајно-транспортног манипуланта и почео радити у зеничкој жељезари. Али, не дуго. Позват сам у ЈНА и као истакнути омладинац упућен у школу резервних официра у Задру, 17. септембра 1989.
– Иако сам почео као један од најбољих питомаца, у војсци сам остао само мјесец дана. Отровао ме храном један кувар Хрват, јер је у мени видио неког опасног Србина?! Након краћег лијечења враћен сам кући да се до краја излијечим, па ћу поново бити позван на дослужење. Пошто је убрзо избио рат у Хрватској и БиХ, то се никад није догодило, присјећа се Илија.
Нису то и све невоље које су пратиле овог човјека. Рат у БиХ дочекао је у родном селу са мајком Видосавом и сестром Цвијетом. Тих тешких дана сестра му је, у жељи да се склони од ратних страхота, са извјесним Илијом Топићем отишла наводно у Швајцарску и од тада до данашњих дана о њој се ништа не зна.
– Ту велику рану мајка нам је 2005. однијела на онај свијет.Умрла је у алтернативном смјештају у Незуцима код Вишеграда, гдје су нас као избјеглице из Хаџића смјастили 1996.
Невјероватно, али и Илија у Вишеграду умало, као брат и отац, није био жртва саобраћаја. Ударио га ауто. Задобио је више тешких повреда, посебно на лијевој руци на која је имала више прелома. Операције нису много помогле и Илија је остао трајни инвалид. Има честа артеријска крварења и лошу циркулацију која доводи до отворених рана које су болне и веома лоше утичу на квалитет његова живота, рекоше у Дому стараца „Сунце“ у коме је он веома дисциплинован и цијењен штићеник за кога трошкове боравка, уз његових 190 марака инвалидске пензије, сноси Центар за социјални рад из Вишеграда.
– Највећа ми је жеља са зузама у очима, наставља причу Илија, да сазнам било шта за сестру Цвијету. Не ради тога да би ми нешто помогла, него једноставно да знам да имам неког ближњег свог. Зато је моли, ако је жива да му се јави, а ако није жива, а неко зна нешто о томе, да му такође јави да се више не нада да ће је ипак некад видјети.
