Шведска се од људи с лијеве стране политичког спектра често наводи као примјер успјешне социјалистичке земље.
Али иако Шведска има релативно високе порезе у поређењу с неким другим развијеним земљама, као и врло развијене системе социјалне заштите, економијом не управља држава, а бизниси – и велики и мали – у приватним су рукама.
Начелно, ради се о земљи која је у врху у свијету по економским слободама и условима за пословање, пише Индеx.хр.
Осим тога, пензиони систем је реформисан и дјеломично приватизован, а у школство су увели ваучере, путем којих родитељи бирају школе за своју дјецу, без обзира на то биле оне државне или приватне, што је у било којој социјалистичкој земљи незамисливо.
Почетком деведесетих Шведска је у образовни систем увела ваучере, засноване на принципу да родитељи, а не држава, имају право да одаберу образовне услуге за своју децу. Родитељи добију ваучер, одаберу школу – јавну или приватну – у коју ће ићи њихово дијете, а његово школовање плате тим ваучером.
Држава и даље прописује курикулум, којег морају да се придржавају све школе које се финансирају ваучерима. Ваучери се финансирају из буџета локалне управе на подручју на којем се школа налази, а износи се могу разликовати међу градовима и општинама, али је прописан минимум који се мора исплатити – то је просјечни трошак јавног школовања по ученику.
Приватне школе не смију додатно да наплаћују образовање. Такође, приватне школе слободне су у одабиру метода подучавања и организације образовних програма, у оквиру прописаног националног курикулума.
Препознавање демографских проблема с којима се суочава цијела Европа подстакло је Шведску на реформу пензионог система.
Дотадашњи систем који је почивао на снажном егалитаризму и солидаризму, и је фаворизовао оне који су радили краће или уплаћивали мање, замијењен је новим, којим је успостављена веза између уплата у пензиони систем и очекиваног животног вијека.
У садашњем систему сваки осигураник унутар система међугенерацијске солидарности, своје доприносе плаћа на индивидуални пензиони рачун.
Ради се о замишљеном, фиктивном рачуну, који служи за обрачун будућих права у солидарном пензионом систему, односно висине пензије.
Тај рачун се формира од свих уплаћених доприноса на плате. Доприноси износе 18,5 одсто на плату. Пола од тог износа плаћа послодавац, а другу половину радник.
Од укупног износа доприноса 16 одсто издваја се на поменуте индивидуалне рачуне, а 2,5 одсто иде у фондове штедње који се инвестирају.
Вријеме одласка у пензију је врло флексибилно и почиње већ са 61. годином, али то значи и мању пензију па су радници мотивисани да раде што дуже.
Горња граница за одлазак у пензију не постоји, тако да свако може да ради докле жели.
Такође, одлазак у пензију не значи да особа мора престати с радом. Пензионер може тако да створи додатну зараду, али и дужим стажем, односно уплатама на рачун у пензионом систему, побољшати пензију.
Иначе, Шведска има најдужи очекивани радни вијек у Европској унији – преко 41 годину.
Повољно окружење за бизнис створило је компаније попут Ериксона, Х&М-а и Икее. Шведска је редовно при врху у разним истраживањима услова за покретање посла и економских слобода. Многе данас глобално познате технолошке компаније попут Скајпа и Спаотифаја имају корјене у Шведској.
Порез на добит за компаније износи 21,4 одсто.
