Фото: Стефан Јоловић

Први мартовски дан помало кисео, један од оних за који пожелите да се што прије заврши. Новинарски задаци воде ме према Соколовићима, по простору највећој мјесној заједници на подручју соколачке општине.

Када изроните на врх Видрића, насеља што додирује Соколац, прво вам у поглед удара Копито, планина чији врх, заиста, подсјећа на отисак коњског стопала. Као да су небески коњаници, у тренутку заноса и непажње, баш на том мјесту додирнули земљу, оставили необичан биљег и тако дали име тврдој планини, која будно мотри ко пролази Лубурић пољем, како тече крхка и змијолика Леава и шта се дешава на асфалтном друму који језди према Хан Пијеску.

Када од Жљебова крећете према соколовићким селима и засеоцима, прате вас леђа Копита, са чијих су се висова, у смутним временима слали димни сигнали до Деветака и најављивао долазак “хорди зла”, “црних легија”, швапских колона и сваке друге несреће која је газила преко Романије. Скоро све што чини Соколовиће са западне стране, подупире Продола, питома равница, гдје у јулским данима посрћу најстаменији косци и гдје даха понестаје и чувеној словеначкој травокосачици “сиповки”. Кажу, ту сушно љето не може додијати. Баш тада најбоље роди трава. А како и не би, када кише са околних страна у Продолу доносе најплоднију земљу.

Спокојно дјелују насеља Вукосављевићи, Геруша, Милеци, Кршеви. Асфалтни пут који повезује соколовићка насеља, саграђен је у вријеме када су важила правила “братства и јединства”. Играло се, сјећам се, тада братско коло на простору гдје се црна асфалтна трака утапала у макадам. Окретали се јагањци, општински челници сједили на почасном мјесту око трпезе, славодобитно се осмјехивали, слушали како на њихову адресу стижу похвале, најављујући наставак асфалтирања. Ипак, асфалт није стигао у Калиманиће. Бог зна, да ли ће икад. Пут је нагризло вријеме, али још увијек се, захваљујући њему, брже стиже у центар Соколовића.

КОД ЧАСЛАВА ПОД ЦРВЕНКОМ

На Лисичијаку, каменом узвишењу, на које се наслања Деветак , нема простора “гдје би дрво клицу заметнуло”. На његовим стрмим литицама има мјеста само за орлове, сиве соколове и, наравно, за лисичије јазбине. Од кућа Цвијетића и Добриловића, поглед вам не може заобићи ни прескочити Градину и још неколико сличних, али тањих, камених масива, што, попут средњовјековних кула, пријете небеским висинама. Чудо је то природе. Из равнице никло стијење. Имате осјећај да су у давним временима те камене лађе и торњеве саградиле воде текући према Сокоцу и Рогатици. Јер вода само својом упорношћу може тако нешто да изгради. Ту, испод Градине, гдје су првомајски уранци били највеселији у овом крају, у мјесту Гроц, била је прва школа, саграђена још у вријеме Аустроугара. Нестала је у пламену минулих ратова.

У центру Соколовића, под Црвенком, одувијек је живот био најгласнији. Ту се у светим данима састајало, играло, пјевало. Ту су се знале и братске кавге заметнути, ножеви из корица извадити.

Ту, код Чаславове кафане, како најчешће говоре у Соколовићима, је нека врста сеоског позоришта, игранка, пијаца, мјесто за трговање и лумповање. Код Часлава може пиће на вересију; кад имаш да платиш, а можда ни тада. Шерет плавих очију неће се наљутити. Сјећам се, како ми радник “Романијапревоза”, Чађо, недавно рече: “Да га нема, сви би се поубијали”. Свратили би и ми 1. марта код Часлава, али баш тог дана послови су га одвели у Соколац.

МЛАДИ ОДЛАЗЕ

Општина Соколац и Шумско газдинство “Романија” су претпрошле године извидали ране на дијелу објеката овдашње школе. Има још да се ради, али туга те обузме када ти кажу да је у тој грађевини сада само десетак основаца, а некада их је било и седам стотина.

Остарили су Соколовићи, прича нам Сретен из Вранеша. Оде младост у велике градове. Само у љетним мјесецима долазе синови код остарјелих родитеља. Наврате само на један дан и они што немају никог живог свог на овом простору, да свијећу запале својим прецима и погледом помилују брда и долине, оџиве накратко своје дјечије успомене.

Испод Вранеша црква посвећена Светом великомученику Георгију. Мало је оних што редовно свраћају у богомољу, а не треба се томе ни чудити. Клецају старачка кољена. Без велике потребе и невоље не иде се од кућног прага.

-Била џамија у Калиманићима; мујезин се сваке вечери оглашавао са минарета, а једно од најсрпскијих села на Романији – Соколовићи, нису имали цркву, мјесто гдје би се Богу помолили. Узеше нам за гријех што тражисмо да цркву правимо. Неке водише и на информативне разговоре. Те нечасне партијске задатке поједини Срби су равносније извршавали од Муслимана. Ипак цркву саградисмо и сада се о Петровдану у њеној порти окупљамо и веселимо, прича нам Сретен, човјек коме су, на правди Бога, “удбаши” руке наопако везали, данима га мучили. Није имао ништа да призна, јер никакво зло није ни учинио.

На путу према Грбићима, селу сраслом за плећа Деветак планине, срећемо сеоског самоуког “ветеринара” Мана. Вели, имао је интервенцију у стаји код комшије Радомира. Хвала Богу, расна сименталка здраво теле на свијет донијела. Мане је добро изучио занат пратећи шта је радио легендарни соколовићки ветеринар Шимшић. Пијемо у Грбићима жестоку шљиву и слушамо пажљиво Момирову, Вељкову, Радомирову и Данилову ловачку причу. Домаћице ћуте. Жене овдје у побожном миру слушају шта мушка глава збори. Сабирамо утиске. Поздрављамо се са домаћинима и с првим мраком враћамо се кући.

Фото: Соколац-срце Романије

БОШКОВ ОДГОВОР

У тренуцима када из касетофона зајечаше струне гусала, глас Бошка Вујачића и стихови великог Његоша, пролазимо поред куће имењака знаментог гуслара – Бошка из Вранеша, боема, човјека широке душе, коме је и свијет био тијесан. Бошко живи ради у Њемачкој, али је саградио мали дворац у свом родном мјесту. Кроз мисли ми пролази анегдота из његовог кафанског живота. Истинит је то догађај. Састали се кафански пријатељи, ноћобдије, код Кезуна у Сокоцу. Цијелу ноћ пили и пјевали. Зору дочекали. Узврела горштачка крв. У јеку мамурне јутарње пјесме, улази у кафану народна милиција, а најосионији међу њима, громовито упозорава распјевану дружину:

“Прекини, нема више пјесме!. Људи, данас је дан жалости. Умро Насер, један од оснивача Покрета несврстаних. Ни једне више !”.

Пјесма стаде, а Бошко устаде. С уморним осмијехом одговара милиционару лелеком: “Јао нама, наш Насере, ја шта ћемо сад без тебе”.

– Када не може пјесма, ваљда могу кукати, човјека по нашим обичајима ожалити”, настави Бошко. Полицајац, у чуду, не зна шта да ради; одлази са својом пратњом.

Бошкове ријечи, изговорене у кафани, су, уствари, правило у размишљању већине људи из Соколовића. Гласно су се смијали лудилу једног времена. Можда, због тога, касно стиже пут у Соколовиће. Вјерујем, да, дијелом, збога таквих осјећаја и гласних размишљања, соколовићка основна школа има само десет ученика. Да не бијаше таквих времена, соколовићка села и засеоци би били млађи. Можда и Бошко, и ко зна колико његових вршњака, не би живјели далеко од завичаја.

П.С. Нема међу живима Сретена, Бошка, Вељка, Чађа, Момира, Кезуна и мого других драгих лица које сретох првог мартовског дана 2000. године у Соколовићима. Села су, нажалост, још старија, скоро пуста. Ријетко се чује завичајна грлена пјесма. Ипак, срећан сам што се није обистинила моја слутња – стигао је асфалтни пут до Калиманића. Асфалт је закорачио и у село Грбиће. У основној школи нема ниједног били највеселији у овом крају, у мјесту Гроц, била је прва школа, саграђена још у вријеме Аустроугара. Нестала је у пламену минулих ратова.