Ниједном љубавном пару није пријатно док се расправља. Прашина и перје које можемо подићи само једном речју, у стању су да се ковитлају у ваздуху толико дуго, да имамо утисак да се никада неће слећи. Чак и када мир замени свађу, речи изговорене у љутњи заувек остају у нашем сећању. Да ли ситуација постаје тежа када је реч о брачној свађи? Могуће је да само постаје озбиљнија, што диктира сама врста односа. Која је основна разлика између свађа у браку и у вези открива Жељка Курјачки, психолог и психотерапеут:

– У вези када се свађамо можемо да се дуримо, не јављамо се на телефон, не видимо се данима, другим речима да наставимо са неким својим неадекватним обрасцима понашања. У браку смо на неки начин приморани да се суочавамо са другом особом. Не можемо себи дозволити да не комуницирамо, јер морамо да се договарамо барем око неких основних ствари, као што су „Ко ће довести дете са тренинга?“, „Јавили су твоји да долазе данас по подне“ и слично. То је добра ствар, јер брак нас приморава да што пре нађемо начин да разговарамо како ваља и решавамо проблеме.

Реци шта ти смета

Француски нобеловац, књижевник Андре Жид, написао је да „већина свађа појачава неспоразум“, а нас је занимало шта би све требало толерисати и око чега не би требало да се нервирамо ако смо у браку. Наша саговорница сматра да постоје ствари које нам заиста сметају код друге особе и оне које нам сметају јер смо тренутно љути на партнера из неког другог разлога и треба нам вентил. Ако нам нешто заиста смета, треба да кажемо, поручује Курјачки, да не би било као у оној причи где је муж педесет година јео ђувеч који не подноси јер је мислио да његова жена много воли то јело, а жена је кувала ђувеч јер је видела колико га он радо једе, иако ни она не воли ту врсту хране.

– Постоји веома мало ствари на којима би требало да инсистирамо да их партнер код себе мења. Мало тога би требало да нам толико смета код њега да не можемо да толеришемо. Код таквих случајева требало би да будемо доследни у жељи да се понашање промени, али на љубазан начин, уз поштовање друге особе. Вређањем, претњама, остављањем, подсмевањем, поређењима са другим људима и сличним понашањима ми угрожавамо међусобну блискост и тиме ништа добро не постижемо. Пар може да се опорави од таквих свађа, али те речи се не заборављају.

Као теме које се најчешће понављају у брачним размирицама Курјачки наводи распоред обавеза око куће, деце, свађе у вези са новцем и слично, али истиче да су то најчешће само спољашње манифестације, непосредни окидачи за свађе. Према њеним речима, прави разлози који леже испод тога су питања „да ли ме поштује“, „да ли ме искрено воли“, „да ли цени колико се трудим“. Дакле, у основи је страх да ли смо вољени и поштовани. Али, постоје ли разлози за свађу преко којих би требало прећи без расправе искључиво ако смо у браку, а да то у вези није неопходно, већ се можемо и посвађати? Наша саговорница каже да не може да замисли такав пример, истичући да не постоје теме око којих би било у реду да се расправљамо када смо у вези, али не и једном када ступимо у брак. И обрнуто, нешто око чега није добро расправљати се у браку, не би требало да буде прихватљиво ни у вези.

– Међутим, постоје проблеми које можемо да откријемо тек када почнемо да живимо заједно, заснујемо породицу и свакодневне обавезе постану неупоредиво веће него када су момак и девојка сами. Ту су питања новца и колико ко троши на породицу, а колико на своја задовољства, затим питање обавеза, колико се међусобно помажемо око обавеза у кући и око деце, затим родбински односи, односи са широм породицом…

Када да станемо?

Индијски свештеник, психотерапеут и писац Антони де Мело, написао је кратку причу под насловом „Пронађи разлог за свађу, ја ћу наћи разлог за мир“, у којој каже: Била једном два монаха, који су пуних четрдесет година живели у истом манастиру, а да се ниједном нису посвађали. Једног дана први монах рекао је другоме: „Не мислиш ли да би требали бар једном да се посвађамо?“ Овај други је узвратио: „Зашто да не. Око чега ћемо се свађати?“ „Могли бисмо око овог хлеба“ – предложи први. „У реду, свађајмо се око хлеба. Како се то ради?“ „Овако“ – рекао је први монах – „Овај хлеб је сада мој, шта ћеш сад?“ „Задржи га“ – рекао је други монах.

Веома поучне Де Мелове речи подстакле су нас на размишљање која врста свађе може бити конструктивна и како:

– Не бих рекла да иједна свађа може да буде конструктивна јер она подразумева викање, вређање, нетрпељивост… Без свађе се заиста може провести век и она није неопходна. Оно што јесте неопходно је разговор. А када су у питању осетљиве теме, важно је да разговарамо уважавајући достојанство друге особе и са жељом да се ставимо „у његове ципеле“ како бисмо разумели његову тачку гледишта. Једино тако можемо разрешити сукоб, а да притом не угрозимо међусобну блискост и поверење – истиче Жељка Курјачки.

Песник тужне судбине Бранко Миљковић поручио је: „Уби ме прејака реч. Не стигох да се склоним“, а верујемо да нам је свима познат тај осећај. Када би требало да знамо да морамо да станемо приликом свађе?

Зрела и незрела расправа

– Кад приметимо да почињемо да вређамо другу особу – сматра саговорница „Живота плус“: – Такође, кад приметимо да улазимо у образац свађања који се понавља. Тада је потребно да кажемо себи: „Стани. Овако не иде. Размисли и пронађи другачији начин.“

Овде долазимо до питања како би изгледала „зрела“, а како „незрела“ расправа:

– Незрела свађа се састоји од дурења, неодговарања на позиве, нејављања, претњи остављањем, поновног оживљавања старих свађа и тема одраније. А најболније је када садржи вређања, дирања у болне тачке друге особе за које знамо управо зато што смо блиски са њом. Такве свађе се не заборављају и, иако могу да се превазиђу и да после њих наставимо живот као пре, оне трајно оштећују блискост. Зато, ако имамо проблем, морамо да разговарамо тако да не угрожавамо самопоуздање друге особе нити да доводимо у питање нашу љубав према њој.

Кад већ пожелимо да ставимо тачку на свађу, знамо ли којим речима или гестом би је требало окончати? Наша саговорница сматра да обично свако од нас оконча расправу на начин који нам је најприроднији.

– Неко то уради из негујућег дела себе, загрљајем, на пример. Неко уради из оног детињег, забавног дела себе – пружањем малог прста за помирење, дизањем беле заставице. Неко ради из рационалног дела – сумирањем, доношењем коначног закључка о расправи.

А шта да урадимо да до сукоба не дође поново? Психолог Курјачки поручује да је потребно добро размислити шта је довело до свађе.

– Након расправе осећамо олакшање што се све завршило и захвални смо што смо се помирили, али да не би дошло до тога поново, морамо са собом бити искрени и размислити о узроку који је довео до свађе и о свом делу одговорности. Такође, не смемо заборавити сва повређена осећања, наша и партнерова. То би требало да нам буде опомена да до таквих свађа не дође опет.

НА СТАРТУ ЈЕ ЕКСПЛОЗИВНИЈЕ

Професор психологије са калифорнијског Универзитета Беркли Роберт Левенсон спровео је истраживање у трајању од 13 година, у ком је праћен однос међу паровима који су били у браку дугом између 15 и 35 година. Закључено је да су на почетку, у првим годинама партнерског односа, свађе честе, а махом се односе на васпитање деце и руковођење финансијама. После неколико година заједничког живота, супружници се све чешће добро разумеју, превазилазе недовољно битне ствари које им сметају код вољене особе, па су расправе ређе, а и кад до њих дође, партнери се лакше мире.