Ратове деведедсетих година прошлог века пратила је и невиђена антисрпска медијска кампања. Добрица Вуловић, први комесар за избеглице, у књизи „Србија, земља избеглица“ присећа се и таквих ситуација и искустава са страним новинарима.
– Ми у Комесаријату смо се одушевили позивом новинара Другог програма ТВ Француске који је желео да посети један избеглички камп и да разговара о проблемима избеглица у Србији. Водили смо се мишљу да је Француска нама пријатељска, братска земља и да ће, у складу са тим, дотични новинар, који је радио интервју, објективно пренети разговор и оно што буде видео на терену. Интервју је организован у избегличком кампу у Ковилову. Док смо седели и припремали се за разговор, новинар ми се на дрзак начин обраћао. Схватио сам то као шалу, или благу провокацију да испита терен. Тек касније сам закључио да је требало да напустим снимање.
Онда је почела полемика између Вуловића и Француза:
– У једном моменту он је рекао: „Фашистички систем и систем НДХ на овим просторима представљају најправедније системе које је историја донела овој цивилизацији“. Рекао је да су његови родитељи погинули од фашиста, али да је он, упркос томе, њихов велики поклоник. Када би се данас догодило нешто слично, он би био прва перјаница и поклоник тог система. Говорио је о логорима, о разним непријатним ситуацијама које су фашисти у Француској чинили, али ниједног тренутка није осудио њихова злодела.
Касније се, пише Вуловић, тај новинар појавио као сведок тужилаштва на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу. Његова основна теза је била да је лично од Вуловића чуо за већину злодела која је Слободан Милошевић наводно чинио. Заправо, он је само обрнуо тезе, уместо да говори о усташтву и фашизму, он је све то пребацио на терен Слободана Милошевића, односно Вуловића као његовог „гласноговорника“ у том интервјуу. Вуловић описује и проблеме које је имао када се све то чуло на ТВ преносу уживо са суђења Милошевићу.
Многи пријатељи, рођаци, кумови, сарадници звали су га да изразе забринутост што се на Суду пласирају такве лажи у његово име.
– Иако сам знао да ни по једној тачки нисам ни за шта крив, успаничио сам се, понајвише због своје деце. Једва сам успео да их смирим и објасним им да немају разлога за бригу, јер ја то никад нисам изјавио нити је тако нешто постојало. Врли новинар, Француз, вероватно је радио у корист неке службе, а на инсистирање да се у Хагу емитује тај спорни интервју, никада није пристао. Ето, тако се живот окренуо. Милошевић заиста није волео избеглице, али није ни давао наређења која би умањивала њихова људска права и слободе.
Један број избеглица је слао на фронт, што је, без обзира на кршење Међународне конвенције о избеглицама, у нашим условима и било нормално, пише Вуловић.
– Требало је, између осталог, заштитити и Србију, и требало је и онемогућити ширење негативног јавног мњења у Србији јер су српски војници бранили територије на којима су живели припадници српског народа. Многи народи су штитили своју сувереност и браћу по националном одређењу у неким кризним подручјима. Пример Кипра је карактеристичан: грчка влада је штитила Грке, а Турска је штитила Турке на Кипру. Слично се дешавало и у Индији и Пакистану, а касније и у многим другим земљама. Сетимо се само Фокландских острва, када су британске војне снаге ослободиле своје држављане који су живели тамо, али се то није сматрало ни за какав грех.
Сведочења силованих Српкиња
У иностраним средствима информисања покренута је још једна мистериозна кампања о наводном силовању муслиманских жена, подсећа Вуловић на још једну нетачну медијску кампању.
– Готово сви медији утркивали су се да објаве што више маштовитих прича, наводних сведочења. Неки новинари почели су да објављују измишљене интервјуе са женама избеглицама које су пребегле у Србију. Знали смо за то, свесни да нешто морамо предузети, јер су такве ствари директно угрожавале помоћ избеглицама. Мени ни данас није јасно како смо ипак успели да на неко време спречимо ту кампању. Преко приватних веза сазнали смо да се спрема још монструознија кампања о „силовању деце“ од стране српске војске у Босни. Ми смо најдиректније саопштили сазнања за нови пројект који припрема међународна заједница о „силовању деце“. Већина њих је била затечена тиме. После извесног времена сазнали смо да се одустало од те монструозне идеје. Наши извори су, између осталог, потврђивали да су, заправо, силоване Српкиње, на најмонструознији начин – у присуству браће и деце.
Једна група тих жена већ је дала своје исказе и сведочења у Документационом центру. Позвали смо групу страних новинара која је желела да чује и другу страну. Пошто је већина злостављаних српских жена прошла кроз наш Документарни центар, имали смо њихова сведочења, видео и тонске записе. Определили смо се, ради ефикасне социопсихолошке рехабилитације, да их сместимо у колективне центре у Аранђеловцу.
Пошли смо заједно са новинарима и на први сусрет наишли на мук. Страни новинари као да су по изгледу, ментално-психолошком склопу препознали те узнемирене жене које погледом нису могле сакрити оно што их је снашло. Један мали број жена држао се достојанствено, али смо инсистирали да позвани новинари обаве разговор и са њима. Била је то драматична прича, довољно утемељена да се објави да и међу женама српске националности има жртава силовања.
Часна и храбра Немица
– Ни лични искази, сведочења, тонски записи и други документациони материјали нису покренули савест те групе страних новинара да објаве делић истине са којом су се суочили о силованим Српкињама. Једино је уредница Дојче Велеа Ренате Флотау, имала храбрости да објави своја сазнања, али је сутрадан по емитовању тог материјала пребачена у другу редакцију. Никад нисмо сазнали каква је била њена даља судбина у новинарској професији. Било је много сличних примера, поготово казивање логораша затечених у логорима у БиХ. Неки од њих водили су дневник који су на невероватан начин успевали да напишу, сачувају. Један од тих дневника је и „Муслимански логор Високо“ који је објављен на српском и енглеском језику.
