Свјетско првенство у кошарци у Кини или Мундобаскет биће 18. планетарна смотра најбољих кошаркашких селекција, коју организује Свјетска кошаркашка федерација (ФИБА) и по много чему ће бити посебно.
Било је заказано за 2018. годину, али је пролонгирано за годину дана и прво је СП под окриљем ФИБА још од 1967. које неће бити одржано исте године када и СП у фудбалу. Осим тога, ово ће бити први Мундобаскет који у групној фази такмичења умјесто досадашња 24 тима има чак 32. Такмичење у Кини је јединствено и по томе што ће бити прво СП у кошарци које ће уједно бити и квалификационо за Олимпијске игре 2020. у Токију па ће тако седам најбољих репрезентација (уз Јапан као домаћина) директно обезбиједити мјесто на ОИ. Преостала четири мјеста на олимпијском турниру ће бити одређена након квалификација.
Има и дебитаната у Кини, јер ће се први пут на СП појавити селекције Црне Горе и Чешке, а вјероватно сви већ знају да ће и овај пут титулу бранити селекција Сједињених Америчких Држава.
Американци, који неоспорно имају најјачу кошаркашку лигу на свијету, а самим тим и најбољу базу за селекцију тима, ове године имају шансу да постану и најтрофејнија свјетска кошаркашка нација.
САД у својим витринама имају пет свјетских злата (1954, 1986, 1994, 2010, 2014), баш као и Србија, која је насљедник некадашње Југославије (1970, 1978, 1990, 1998. и 2002), Русија тј. некадашњи Совјетски Савез, славила је три пута (1967, 1974. и 1982), док се најсјајнијим свјетским одличјима могу да похвале још само Бразил (1959. и 1963) те Аргентина (1950) и Шпанија (2006).
Иако је многима олимпијски кошаркашки турнир врхунац када је свјетска кошарка у питању, историја досадашњих 17 Мундобаскета показала је зашто је ово такмичење и даље једно од најпопуларнијих, бар када је европски континент у питању. Прије свега, ту су драматична финала и мајсторије највећих легенди овог спорта.
Прво такво виђено је 1978. у Манили, када је селекција Југославије предвођена Драганом Кићановићем, Драженом Далипагићем, Мирзом Делибашћем, Зораном Славнићем, Крешимиром Ћосићем… заредала десет побједа на турниру, а у окршају за злато у продужетку за поен била боља од Совјетског Савеза (82:81). Трилер је виђен и четири године касније у Колумбији, а овај пут поен вишка на својој страни су имали Руси надигравши Американце (95:94). Славни руски тренер Александар Гомељски је тако након Монтедвидеа 1967. дошао и до другог свјетског злата.
СП 1986. је било у Мадриду и завршница је донијела узбудљиве мечеве, а навијачи Југославије никада неће заборавити полуфинале са СССР. Југу су тада предводили Владе Дивац, Дражен и Александар Петровић, Дражен Далипагић… и на 48 секунди прије краја меча су против моћних Совјета, које је педводио Арвидас Сабонис, имали девет поена предности. Финале је било у рукама, али почетничке грешке и двије изгубљене лопте с једне и три везане тројке са друге стране одвеле су меч у подужетак, у којем је опет пресудио један поен (91:90) више на страни „зборнаје“. Финале „вјечитих непријатеља“ обиљежио је судар горостаса Сабониса и Дејвида Робинсона, а уочи посљедњих 60 секунди меча на семафору је стајало 85:83 за Американце. Ипак, до новог руског чуда није дошло, САД су славиле 87:85.
Прву од двије везане свјетске титуле Југославија је освојила у Атини 1998. Европске селекције су искористиле то што је тадашњи селектор САД Руди Томјанович на Мундобаскет у Грчку довео екипу с играчима из европских лига па су се Американци морали задовољити бронзом. Ипак, мало шта може да се пореди с Индијанаполисом 2002. Једну од наљепших прича еx-Yу кошарке испричала је страшна екипа коју су чинили Дејан Бодирога, Предраг Стојаковић, Владимир Радмановић, Марко Јарић, Владе Дивац, Милан Гуровић, Дејан Томашевић…
Није изгледало добро након два пораза у групи (од Шпаније и Порторика), али сјајна генерација је експлодирала онда када је било најпотребније. Не најјачи могући, али и даље моћни амерички тим (Пол Пирс, Андре Милер, Бен Валас, Реџи Милер, Мајкл Финли, Берон Дејвис) хитао је ка полуфиналу, седам минута прије краја имали су десет поена предности (69:59). А онда шок, Гуровићеве и Јарићеве тројке, слободна бацања без промашаја. Семафор је показивао 81:78 за Југославију, а Американци су имали посљедњи напад, покушали да погоде три поена и промашили. И као да та драма није била довољна, стигло је финале с Аргентинцима и минус осам на два и по минута прије краја. Тада је ствари у своје руке узео Бодирога и ушао у легенду. Са девет поена заредом изједначио је на 75:75, што је био и крајњи резултат регуларног дијела меча. У додатних пет минута Југославија је наставила започето и са 84:77 стигла до петог свјетског злата. Бодирога је ушао у легенду, али и добио пјесму „Ми имамо нашег бога, име му је Бодирога“.
Југославије више нема, али Србија је наставила да корача њеном кошаркашком стазом и остаје нам да видимо да ли ће СП у Кини остати упамћено као реприза Индијанаполиса.
