Кабинет председника Републике Слободана Милошевића био је имун на целокупну проблематику избеглица. Никада није тражио никакве информације о стању прогнаних на територији Србије, нити се распитивао о начину њиховог збрињавања и прихвата, пише Добрица Вуловић у књизи „Србија, земља избеглица“ .
Наводи и да је Милошевић вероватно добијао информације од неких других служби, јер не верује да није био упознат са тим горућим проблемом у Србији. У то време, председника су посећивале разне међународне организације, које су се бавиле проблематиком избеглица. Приликом сваке посете, Садако Огата се сусрела са председником Милошевићем.
Сусрет на Белом двору
– О садржају тих посета нисмо обавештавани, изузев једном када је Садако Огата, излазећи испред зграде председништва, јавно рекла да ће се коначно отворити канцеларија у Приштини. То је очито био епилог преговора са Милошевићем. Мој први сусрет са председником био је на седници Владе Србије. Тема је била израда стратегијских докумената владе за наредну годину. Успео сам кратко да констатујем да се у изради свих стратегија мора поћи од чињенице да у Србији борави неколико стотина хиљада избеглица, и чињенице да им је потребно обезбедити услове за преживљавање. Тачније, услове за живот, а то је изискивало велике трошкове и активности државе. Желео сам да кажем још нешто, али ме је Радоман Божовић, председник владе прекинуо и прешао на другу тему. Није било никаквог коментара, осим што је након десетак дана Министарство финансија обезбедило позамашан контингент намирница из републичких робних резерви. Мислим да је резултат те моје изговорене полуреченице са циничним акцентом помогао да се одобре средства из резерви. О стратегији се није говорило, и даље је владало мишљење да ће се избеглице вратити у своја пребивалишта. На томе су посебно инсистирали представници Републике Српске. Међутим, у тим условима њихов организовани повратак није био могуће реализовати.
Други, последњи сусрет са Милошевићем био је у Белом двору када је примио делегацију Патриотског савеза. То је било пред последње изборе у којима је изгубио мандат.
На удару лажи
Тада није било предвиђено да изузев председника проф. др Илије Вуковића и академика Михаила Марковића ико од чланова делегације говори. Ђаво ми није дао мира, па сам се после Милошевићевог говора јавио и рекао да ће избеглице на предстојећим изборима имати значајну улогу, и да би било корисно да се и њима обрати, наводи Вуловић.
– Осетио сам да му није била пријатна та моја упадица. Уздржаност је испољио и приликом растанка и уобичајене заједничке фотографије. Та слика је била главни аргумент тек петооктобарским људима да покушају да ме смене са места директора фирме коју сам тада водио. Умножавали су слику, потписивали, додавали текстове и лепили по канцеларијама и изнад штампарских машина. Створена је таква иконографија да сам самоиницијативно поднео оставку, не чекајући да ме избаце из кабинета, односно да ме докрајче својим имагинацијама и лажима. Претходно сам информисао председника владе Зорана
Ђинђића, који ме је упитао: „Шта чекате?“ И тако сам завршио још једну етапу свог живота на неславан начин. Али не само ја. Предузеће у ком сам оставио износ средстава у вредности од 12 бруто личних доходака и огромне количине репроматеријала почело урушавати након неколико месеци. Данас у том предузећу не постоји ниједан радник који се бави графичком струком, сви су добили отказ или су узели отпремнину. То предузеће је било једно од водећих у графичкој индустрији Србије. Нажалост, нисам могао ништа да учиним да повратим углед и способност предузећа да се избори са новонасталом ситуацијом. Неки су се обогатили расклапајући делове машина, које су складиштили у новоизграђене објекте у околини Београда. Снашли су се онако како ја нисам умео, хтео или желео.
Лаичко излагање
– Милошевићево излагање је било у значајној мери контрадикторно и може се рећи лаичко. Говорио је о томе да ће након бомбардовања, упркос свему што се догодило Србији, све бити другачије, али у бољем смислу, да ће се покренути грађевинска индустрија, фабрике намештаја, беле технике… Тај наивни приступ ме је, на известан начин, повукао да кажем да се без стратегије државе на обнови инфраструктуре не може учинити неки озбиљнији помак, јер је стање катастрофално. Он је додао да је већ започета обнова земље, обнова мостова, путева и озбиљних инфраструктурних објеката – наводи Вуловић.
Потресена Садако Огата
Садако Огата, тадашњи високи комесар УНХЦР за избеглице, приликом посете прогнанима у Сремској Митровици задржавала се код сваке групе, покушавајући да им пружи речи утехе у безнађу које их је снашло. Њеној пажњи није промакла ниједна ситница. У једном делу сале седела је група узнемирених жена. Пришла им је и мало дуже се задржала у разговору са њима. Оне су је обавестиле да је претходне ноћи полиција мобилисала њихове мужеве и вратила их на ратиште. Били смо затечени тим сазнањем. Нисмо могли ни да претпоставимо да је неко уочи посете тако високог представника Уједињених нација могао поступити толико непрофесионално.
Посета је настављена обиласком породица које су прихватиле и збринуле избеглице. У једној од њих било их је 24, од деце до стараца. Била је потресена сликом коју је видела. Констатовала је да се мора водити рачуна и о породицама које су примиле избеглице. Комесаријат је већ био покренуо иницијативе за помоћ таквим породицама.
