Пуне четири деценије биљежио сам свакодневицу романијских простора, писао о животу обичног човјека, пратио догађаје, међу којима и оне који су заслужили вјечно помињање и сјећање. Много тога остало је у мојој биљежиници и на страницама новина. Дио оног што записах, захваљујући веб-порталу Градског радија, доживјеће ново издање, биће доступно читаоцима на страницама Интернета.
Данас издвајам текст о духовном здању на Равној Роминији – храму посвећеном Светом Георгију- манастиру “Соколица”.
Вијековима је Романија истурала груди према освајачима и свакој несрећи. О њене висове “ломили су зубе” Турци, Аустроугари, црне легије и друге “хорде зла”. Била је усправна у временима ропства, а у данима слободе није се гордила, узносила у својим побједама. И поражени су могли, без страха од освете, крстарити њеним стазама и богазама, дивити се њеној љепоти. Праштала је планина до бескраја, иако је знала да ће они којима је опростила поново на њу ударити. И данас живи у духу праштања Богочовјека, јер само тако је могуће обезбиједити мјесто у вјечности.
Упорно се планина борила за очување чистоте духа и чојства, несрећна што је човјек често није могао да схвати, да је за то племенито дјело награди, да јој узврати на прави начин. Истина, помињала се у пјесмама, приповиједањима, хајдучким у ускочким причама, али то није било довољно да би заузела мјесто које јој припада у историји. И поред тога, ушла је стамена планина у легенду и поразила силе што је хтједоше разбожити, из њене вјере исјерати.
Напокон, стасала је генерација освојена жељом да својој гори заштитници и мученици врати бар дио дугова, да окаје големе гријехе својих предака. Захваљујући њима, Романија је добила богомољу – Цркву Светог великомученика Георгија.
Обасјала је 11. августа ове године Романију божја свјетлост. По први пут према њеним висовима кренули су звуци црквених звона, означивши крај гријеховима учињених према, како пјесник рече –апостолској гори.
Борови и јеле су вијековима били најближи страдању и радостима завјетне планине. Као да су у свом природном распореду и рађању, тражили мјесто за свети храм. Оставили су слободним простор у срцу Равне Романије, убијеђени да ће ту једног дана нићи богомоља, у којој ће се човјек молити за душу праведника, али и за оне “који нису знали шта раде”.
Када из подножја Романије искорачите на њена плећа, успорите вожњу вијугавим друмом који сијече Равну Романију, поглед вам неће дуго лутати; у њему ће се, у трену, наћи бљесак купола и крстова “Романијске Соколице”. Вјерујем да тим светим зрацима нећете моћи одољети, да ћете осјетити потребу да свратите, без обзира колико вам мисли притишћу бриге свакодневице.
У светом храму умирићете немире, схватити да треба спорије живјети и чешће помислити на краткоћу овоземаљског битисања. Након тога, сви ће вам путеви бити отворени, а бесмисао људске злобе и егоизма јаснији.
У тренуцима једанаестоавгустовског славља, када је ноћ падала на древну планину, када су Црвене стијене, симбол поноса и пркоса Романије, нестале из видокруга, предајући се сновима, а свјетлост рефлектора обасјала свету грађевину, схватио сам с колико жара је београдски архитекта Љубица Бошњак радила свој посао. Разумио сам и њено узбуђење када је кренуло умилно појање свештеника.
Нема случајних грађевина, као што се у животу ништа не дешава случајно. И црква на Равној Романији, прозвод је људског настојања да лијепим здањима помири прошлост и садашњост, да позитивно утиче на будућа времена. Она је, како каза Светлана Стевић, бисер међу извођачима старе српске изворне пјесме, “попут птице соколице, која је, крстарећи небеским висинама, ту слетјела и остала, не желећи да даље путује”.
“Соколица” је ту да лијечи живе ране, чије зарастање траје вијековима, да Романију прогласи мјестом ходочашћа, простором гдје ће се удисати ваздух Хиландара, Острога, Дечана, Грачанице, Студенице и других великих српских светиња.
Написано 11. августа 2002. године, у дану када је Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Николај обавио чин освећења цркве Светог Георгија, установио црквену општину и парохију Равна Романија.
Из моје биљежнице
