Српска показала хуманост. За лијечење Душице Туторић прикупљена половина новчаног износа који је потребан за њено лијечење. Акција се наставља

Киша не престаје и отежава наш пут преко Романије. Неколико десетина километара до Сокоца, одужило се. Водила нас је ова магистрала у лијепе крајолике, каткад тужним, некад и лијепим поводима.

Осјећања су сад помијешана.

Радујемо се чињеници да су народ Српске и наша дијаспора прикупили половину средстава за лијечење Душице Туторић, али смо свјесни стрепње која се увукла у њен дом и неизвијесности која бдије над њеним дјететом и њеном породицом.

– Осјећам и знам, помоћи ће добри људи. Вјеру у мој народ и наше институције, нисам изгубила. Потребна сам свом дјетету и не смијем се предати – каже на почетку разговора за Славију Душица Туторић.

Болест није дошла изненада. Душичини проблеми почели су у дјетињству.

– Још као дјевојчица, имала сам теже здравствене проблеме. Моја основна болест није бубрежна, али је утицала на то да моји бубрези временом ослабе и престану обављати своју функцију. У двадесетој години, суочила сам се с тим сазнањем. Прва мисао, ваљда као и код већине људи који се суочавају с тако застрашујућом информацијом, била је : „Зашто баш мени?“ Заиста, била сам престрављена чињеницом да ћу читав живот бити везана за дијализатор – свједочи Душица.

Прича о трансплантацији, дала јој је наду и охрабрење. Међутим, та осјећања нису потрајала. Нада је нестала у тренутку сазнања да њени родитељи и нико од ближе родбине не може да буде донор, јер Душица има нулту негативну, једну од најрјеђих крвних група.

– Љекари су тада поменули да се кадаверичне трансплантације (трансплантације с преминулог донора) раде у Москви, али да то кошта равно 45.000 долара. Били смо у страху. Нисмо знали како прикупити толики новац. Захваљујући добрим људима и мојој фамилији, успјели смо. У јануару 2003. године, позвали су ме да дођем у болницу и чекам на трансплантацију. Петнаестог дана марта исте године, добила сам бубрег. Брзо сам се опоравила и послије двије седмице изашла сам из болнице – прича Душица.

Међутим, вијек трансплантираног бубрега зависи од случаја до случаја. Душичини проблеми, повратили су се након петнаест година, када је организам почео да одбацује трансплантант.

– Препоручено ми је да кренем с припремама за другу трансплантацију, да не бих дошла до дијализе, која би ми додатно исцрпила организам. Наше друштво углавном је неупућено у муке с којима се суочавају људи чији је живот везан за дијализатор. Дужим дијализирањем долази до пропадања крвних судова, а често се као посљедица дијализе појављује и хепатитис. Дијализа није рјешење. То није живот. Рјешење је трансплантација. Али нажалост, ми немамо свијест о значају даривања органа након смрти. Институције морају да раде на подизању свијести грађана. Болест је свачија и може свакоме да се деси – објашњава наша саговорница.

Душица се захваљује Општини Соколац, свим институцијама и појединцима који су помогли у прикупљању средстава за њено лијечење.

– Сви су се укључили у акцију. Ово што ћу рећи, не говорим искључиво из позиције човјека којем је потребана помоћ. Често констатујемо отуђеност, коју су донијеле социолошке промјене у посљедњим деценијама. Често смо незадовољни међуљудским односима. Али мој случај и случајеви многих које је задесила слична мука, доказ су да није све изгубљено и да у моментима док нас слабост тјера да одустанемо, док нас виша сила обара на кољена, добри људи нас подижу, дају снагу и наду у љепше сутра. Поносна сам на свој народ. Захвална сам мојим Сокочанима, становницима Сарајевско-романијске регије и свим људима добре који су ми помогли – поручује Душица на карју.

Молимо све људе добре воље, који могу да помогну, да се укључе у акцију прикупљања средстава.

Уплате се могу вршити на сљедеће рачуне, с назнаком „ЗА ЛИЈЕЧЕЊЕ ДУШИЦЕ ТУТОРИЋ“:

Босна и Херцеговина (жиро рачун): 5557 0000 4304 1284 (Нова Банка)
Уплате из иностранства (девизни рачун): SWIFT: NOBIBA22 BA395550000027158466