Ово никада нисам причао, али ево вечерас, ако ме сећање добро служи, после тачно 19 година, у част моје пале браће, мојих војника, испричаћу причу са моје тачке гледишта, са места командира 4. вода, вода извиђача, 3. чете 2. батаљона.
Мој батаљон је припадао снагама 53. граничног батаљона, 125. херојске моторизоване бригаде.
У рејону Кошара, на ову ноћ, 10. маја 1999. год, мој 2. батаљон се спремао за коначни обрачун са шиптарско-терористичким снагама (ШТС), које су држале врх Маја Зез.
Задатак наших снага, међу којима је била и моја јединица, био је да се заузме врх Маја Зез како би се успоставила контрола над тим рејоном, а ШТС заувек истерале са територије тадашње СР Југославије, односно са Космета.
Задатак моје јединице био је да око 04.30ч ујутру поседнемо положај, а напад да крене тачно у 05ч, фронтално, јуришем ка врху Маја Зез, како би неутралисали ШТС и заузели њихов положај.
Напад је требао бити у садејству са осталим нашим јединицама у том рејону, јединицама из 63. падобранске бригаде, 72. специјалне бригаде, војне полиције, добровољцима, и свим осталим припадницима који су чинили 125. моторизовану бригаду.
То је била, такорећи, немогућа мисија, јер су ШТС биле максимално утврђене, и никако им се није могло прићи без великих жртава. Иако смо пар дана уочи овог напада имали јаку артиљеријску припрему (дејство наше артиљерије) по њиховим положајима, ипак нисмо имали значајнијих резулатата јер су им склоништа била превише добро (природно) утврђена великим стенама, које наша артиљерија буквално ни са чим није могла пробити. Њихове и нашу јединицу делио је брисани простор од око 700 метара који је требало претрчати под дејством њихове тешке стрељачке ватре и артиљеријске подршке из Албаније.
Сећам се те вечери веома добро.
Око 21 ч војсци сам поделио муницију и обавио разговор са циљем да на време проверим да ли неко жели да одустане?!
Морало се тако.
Морали смо знати, јер када крене напад, односно јуриш напред, није било простора да било ко крене назад јер би тиме угрозио остале саборце у напредовању.
Наравно, морал војника је био на високом нивоу и сви су остали доследни свом задатку. Нико није хтео одустати.
Вративши се у своје склониште које је, као и склоништа осталих војника, било укопано у снегу висине и преко два метра, сео сам да размислим о свему, о томе како ћу повести своје војнике, шта ћу урадити, како им спасити животе… Многа питања су ми се врзмала главом, као и то хоћу ли икада више видети своју породицу, своја два мала сина…
А знао сам куда идемо!
Из размишљања ме прену глас курира који је провирио у моје склониште рекавши да је дошао из штаба и да је донео „нешто” за нас официре. Ушавши у склониште, сео је поред мене на борово грање и завукао руку у торбицу. Извадивши из торбе гомилу коверата рече ми: „Господине потпоручниче, добио сам наређење да вам предам ова писма да поделите војсци. За сат времена ми их морате предати назад и ја морам да идем.”
Схватио сам поенту коју сам и раније већ знао.
Требало је поделити војницима како би написали опроштајна писма кући.
Не губећи време које ионако нисмо имали, јер је сваки минут био битан како би се војска одморила и припремила за борбу која следи, изашао сам из свог склоништа и отишао код својих војника. Када су ме видели на улазу са ковертама у руци и они су схватили о чему је реч.
Рекао сам им да свако од њих напише нешто и да ми што пре предају јер курир чека. Поделивши им писма отишао сам и ја у своје склониште како бих на тренутак могао и ја да пошаљем последње речи.
Неко ће рећи откуд сам ја знао да сви можемо страдати, али као официр који је веома добро познавао терен, војну тактику и стратегију, као и наше могућности у том нападу, ту није било никакве дилеме, знао сам шта нас је чекало!
Дуго сам гледао у пећкицу (бубњару) испред мене слушајући пуцкетање ватре, размишљајући шта да напишем, које речи да пошаљем кући, како да их не расплачем. Старији син је тада имао 5, а млађи 2. године. Тешко је било одабрати речи, сећам се да сам размишљао шта да им напишем а да не схвате нешто погрешно када одрасту…
Шта сам написао не знам, много тога се вртело мозгом светлосном брзином, све слике којих сам се сећао су се измењале…
Из размишљања ме опет прену глас курира…
„Господине потпоручниче, треба да кренем!”
Отишао сам до склоништа мојих војника, сви су ме чекали спремни и без иједне изговорене речи ми сви предадоше своје коверте. Рекох им: „Лезите, одмарајте, ујутру морамо бити одморни и спремни. Буђење је у 03ч!”
Било је око 22.30ч када сам ушао у моје склониште решен да легнем и одспавам. Сећам се на себи сам имао комплетну опрему осим пушке и оквира са муницијом који су стајали поред мог узглавља. Замолио сам Милијана Тошковића који је био поред мене да ми закопча врећу за спавање јер од силне опреме на себи ја нисам то могао. Иначе то смо стално радили, увек је један од нас оном другом поред помагао у закопчавању вреће.
Затворио сам очи како бих заспао, али филмови за филмовима су се само ређали један за другим…
Очи моје деце су ме нон стоп гледале…
И ја њих…
Никако нису нестајале…
А сна ни на помолу…
Одједном зачу се авион у даљини, а након пар секунди и јака експлозија која је затресла земљу под нама…
Није нам то било ништа необично јер су нас шиптари свакодневно тражили минобацачима, али положај мог батаљона је био такав да су нас увек пребацивали, и гранате су падале много даље од нас.
Ово је било другачије!
Граната је пала на 50-ак метара од последњег склоништа, што до тада није био случај.
Погледао сам на сат, било је тачно 23.15 ч.
Нико није придавао толико значају тој експлозији јер су буквално сви већ одавно огуглали на то, и сви смо коментарисали у фазону… „Шта ли је то, и ови НАТО авиони нам не могу ништа” и слично… Нико се није бринуо…
Одједном се поново зачуо авион, али овога пута ближе…
Изнад нас се зачула таква грмљавина, експлозије које су се низале једна за другом…
Склупчао сам се што сам више могао, замишљајући да могу стати у кутију шибице…
Детонације које су ми тресле све органе у мени су, чини ми се, трајале минутима и минутима, никако да престану…
Одједном све је стало, и зачули су се јауци, запомагања и позиви у помоћ…
Осетили смо моћ касетне бомбе са којом до сада нисмо имали искуства.
Очекујући још граната, јер после прве обично следе још гомила, почео сам викати да нико не излази из склоништа, да сачекају мало и да ће се свима указати помоћ…
Тада сам опет погледао на сат, било је 23.17 ч.
Командир вода војне полиције, Милијан Тошковић, који је седео поред бубњаре, са својим мислима, устао је и кренуо ка вратима, вичући исто што и ја, да нико не излази из склоништа и да не извлаче једни друге…
Одједном други авион…
Погледах у сат…
23.19 ч…
Друга касетна…
Опет подрхтавање…
Детонације су се низале све док једна није прекинула све… Одједном видех најлепшу зелену ливаду на свету, са пуно цвећа, девојкама у белом које су босе играле коло на ливади, смех, најлепши пролећни дан на свету… Препознах цркву у селу Сипић, код Раче крагујевачке, где сам био мобилисан пре почетка рата, и где ме је локални свештеник причестио пре поласка на Космет. Била је окружена људима из села, сви су причали, били весели, могао сам чути сваког шта прича чинило ми се, само да сам хтео…
Одједном дођох себи…
Више се нису чули јауци, позиви у помоћ…
Осетио се јак мирис барута и дима…
У мом склоништу сем већ покојног Милијана Тошковића није било никога. Изашавши напоље прво сам ушао у склониште мојих војника да помогнем…
Унутра сам затекао ужас, ако се то тако зове…
Наишао је прво мој војник, добровољац Неџад, момак у кога нисам имао баш неко поверење до тада, везан искуствима из претходног рата… Знајући да после овога обично следи пешадијски напад, питао сам Неџада да ли је спреман да ми штити одступницу док извлачим рањене, мртве, оружје и оруђа са положаја…
Сећам се колико је то био сигуран одговор: „Реците шта треба господине потпоручниче, идем где кажете и знајте да док год чујете да пуцам шиптари неће проћи!”
Осетио сам да говори истину, тај осећај ме није могао преварити. Рекох му да узме ПМ М84, у народу познат као пушкомитраљез „Цеца”, да покупи два борбена комплета муниције и да оде на један вис који је био изнад нас, одакле је имао добар преглед терена…
Отишао је без иједне више изговорене речи.
Одједном чуо сам глас мог брата који ме је дозивао преко мотороле. Када сам се јавио питао ме је јесам ли жив… Рекао сам да јесам али да око мене нема никога…
„Хвала Богу, рече, стижем са својим војницима, ту смо за пар минута.”
Знајући из ког правца стиже извукао сам два рањеника из склоништа, ставио их на шаторско крило и таман да их повучем, испред мене се појавио Саша Васиљевић, мој Крагујевчанин, момак захваљујући коме сам успоставио команду у воду који није имао командира када сам стигао на Кошаре, јер је мало пре мог доласка погинуо.
Био је то момак кога сам познавао из града, са трибине, заједно смо пратили крагујевачки Раднички, због којег су га саборци и прозвали „Ђаво”.
Упитах га како је, је л’ рањен…
Рече: „Јесам брате, погодило ме мало у задњицу, ништа страшно.” Одговорих, сетивши се филма „Марш на Дрину” и једне сцене, „срећне ти ране јуначе!” на шта се обојица насмејасмо…
Таман када се савио да ухвати шаторско крило, паде и ухвати се за леђа… Није ми могао рећи ништа… Брзо сам и њега ставио на шаторско крило и повукао низбрдо…
Након неких 200 метара, видео сам да ми у помоћ стиже брат са својим војницима…
Преузели су крило вукући га према положајима наших минобацача где је чекао санитет. Загрлио сам се са братом и кренули смо назад у извлачење осталих…
Након пар минута преко мотороле, добили смо информацију да нас је „мрав из крагујевца напустио”…
Саша Васиљевић – Ђаво тога дана отишао је у легенду!
Са њим су отишли Тешовић Вукоман – Тешки, Кенић Милан – Кена, Драган Маринковић – Маринко, Тарицић Оливер – Шваба, Ђорђевић Владимир – Ђоле, Чолаковић Изет и Милијан Тошковић…
Сви заједно у легенду и вечне Хероје!!!
Имало би ту још свашта причати, али нека то остане за нека друга времена…
Саши је сутра годишњица, и тада ћемо се сви ми окупити на његовом гробу и одати пошту какву заслужује један такав Херој!
ХВАЛА ТИ САЛЕ, ХВАЛА СВИМА ВАМА!!!
ВЕЧНА ВАМ СЛАВА!!!
