Добрица Вуловић у књизи „Србија, земља избеглица“, пишући о времену када је био први комесар за избеглице, присећа се и посете Србији Елија Визела, добитника Нобелове награде за мир, човека који је преживео Холокауст, а живот посветио очувању сећања на жртве нацизма у Другом светском рату и борби против нетолеранције, неправде и равнодушности према жртвама.

– Из Кабинета председника СР Југославије Добрице Ћосића добили смо замолницу да следећег дана будемо посебно приправни јер ће избеглице у Србији посетити један важан гост. Нисмо знали о коме је реч. Остало је само да обавежемо управнике центара да обезбеде одговарајућу хигијену у центрима и да обезбедимо присуство управника у тим центрима. Али, пошто нисмо знали који ће то центар бити, послали смо инструкцију свим центрима и повереницима да изврше детаљну контролу хигијене колективних центара, да обезбеде присуство секретара Црвеног крста и управника. Задужио сам једног сарадника да прати инструкције где и када ће се тај гост, испоставило се Ели Визел, појавити, односно где ће желети да посети избеглице. Из кабинета је, као особа за везу, одређена Клара Мандић. Визел се посебно интересовао за прихватни центар Црвеног крста Крагујевац. Његови су посетили десетак центара углавном у Рашкој области и центрима где су смештене избеглице мешовите националне структуре, о чему смо накнадно били обавештени.

Горка пилула

Након састанка са својом претходницом, са Данијелом Шифером на челу, Ели Визел је одржао конференцију за штампу у Међународном прес центру у Београду, у присуству огромног броја страних и домаћих новинара. Његово излагање било је крајње објективно и илустративно, са аналитичким подацима.

– Ниједна замерка се није могла чути. Ја сам се обратио новинарима и Елију Визелу, указујући при томе на уочене једностраности страних новинара које извештавају о стању ствари на овим просторима. Био сам задовољан и поносан што је један академик, нобеловац америчко-израелског порекла има тако објективан и рационалан приступ. Међутим, то задовољство је кратко трајало.

Ели Визел је по повратку у Америку објавио извештај потпуно супротан оном што је лично изговорио у Међународном прес центру.

– Били смо шокирани. Схватили смо да је његова посета без обзира на формалну организацију део информативног плана уништавања Србије, оправдавањем двоструких стандарда наручених за неке друге циљеве. У његовом извештају запазили смо оловку западних центара моћи, који су пре тога измишљали аферу о силованим муслиманкама, силовању деце у логорима за муслимане. Било је то још једно искуство, горка пилула, коју смо морали да прогутамо, а гутали смо их сваким даном све више и више, директно се суочавајући са неправдом и лажима.

Инвазија шпијуна

Србија је у то време била погодна територија за кретање страних обавештајних служби. Кретали су се од севера до југа, од истока до запада. Углавном у такозваним тројкама, покушавајући да међу избеглице увуку неспокој. При том, оптужујући Србију за све што их је снашло, а оправдавајући политику двоструких аршина у гледиштима и поступцима међународне заједнице, напомиње Вуловић.

– На срећу, није им то у потпуности успело, а у том контексту морали смо све то да истрпимо и нађемо начина да не упаднемо у мрежу обавештајних замки оних који су деловали као слободни стрелци инсталирани у структуре међународних организација. Знао сам тада много примера како се води специјални рат, начин њиховог рада, персонални састав и много тога што се никада неће објавити.

Ели Визел је касније о Шиферу изјавио да њега никада „тај човек није репрезентовао и да је дошао тада са њим као дописник једних италијанских новина и организовао технички део његове посете“ („Борба“, 16. април 1994). Додао је и да је имао неке сумње у вези са Шифером већ тада, да се није сложио с нечим што је рекао и да су га касније људи звали и рекли да тврди да је његов представник, што свакако није истина.

– Иначе, Визелов стручни тим, десетак дана пре доласка у СРЈ, имао задатак да у Србији нађу логоре за муслимане и Хрвате. Стављени су им на располагање сви хеликоптери МУП-а и Војске и спелеолошка опрема. Један детаљ заслужује пажњу – да контрола лета СРЈ из безбедносних разлога, због мрака и магле, није дозволила једном хеликоптеру да полети из Ужица. И око тога је настала велика пометња с обзиром на то да је дошло до померања предвиђене сатнице.

Мировњаци сејали локаторе по РСК?!

Мандат мировних снага био је да раздваја зараћене стране и штити цивиле, не упуштајући се, осим у самоодбрани, у војне операције. Међутим, у рату у БиХ и Хрватској њихов мандат је претворен у супротност, пише Вуловић.

– Није доказано (али су постојале индиције) да су мировњаци учествовали у етничком чишћењу Срба, мада силина унакрсне ватре на избегличке колоне практично није могла бити изведена без нечије помоћи. Мировњаци су својим нечињењем такође доприносили страдању Срба, посебно у селима и насељима које су хрватске снаге покушавале да освоје. Сећам се приче избеглице да су јој на кућном прагу погинули муж, девер, свекар и свекрва у присуству неколико миротвораца који су били стацонирани у Лици. Нешто касније, њихов мандат се претворио у отворену подршку. Бомбардовање аеродрома у Книну и српских одбрамбених снага, надлетање и бомбардовање колона избеглица само су неки примери који то потврђују. Било је јасно да су мировњаци сејали локаторе диљем Републике Српске Крајине који су послужили за прецизна гађања НАТО авијације, чиме су се ставили у функцију ратних сукоба и скинули маску са своје „мировне“ мисије.

Унпрофор Стјепановића предао Хрватима

– Да су се мировњаци и хуманитарци ставили у функцију рата потврђује и случај Боже Стјепановића из Дарувара, који је успео да побегне испред стрељачког вода. Избегавајући потеру са псима, након неколико дана скривања и ноћног хода напокон је стигао до пункта Унпрофора. Прошао је чак и хрватску стражу и предао се мировњацима. Очекивао је да ће га Унпрофор предати српској страни, али они су га вратили хрватским војницима. Успео је да се измигољи док су покушавали да га заробе и поред Хрвата и мировњака побегне на територију која је била под контролом Срба. Тај човек је отац мог друга са факултета, на чију сам молбу организовао његово пребацивање у Београд – наводи Вуловић.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Молимо унесите коментар!
Овдје унесите своје име