Рођен у селу Доња Црнућа у близини Груже; прву пјесму објавио 1959. и више није престао нити да пише, нити да објављује. Писао је романе, лирску прозу, драме, стрипове, сликовнице, али најубједљивији је био као пјесник. Његова поезија осликава човјека сагледавајући га у најширем видокругу и као национално и као индивидуално биће. Не мањка јој ни маштовитости, ни мисаоности, ни сликовитости, нарочито када „шета сеоским предјелима“.
Морамо да примијетимо да је, попут Војислава Илића, био омиљен код градске публике са својим сеоским мотивима. Заслужни умјетник града Београда и добитник многобројних награда, добитник је и Видовданске повеље, која му је додијељена у Сокоцу, на Видовдан 2007. године, када је, плашимо се, пророчки изговорио:
– Откако знам за себе, међу празницима које смо славили у Шумадији, један од највећих и најдражих, али и једини тужни празник, био је Видовдан. Дошло је време да опет будемо тужни због Видовдана и да се понекад запитамо да ли ћемо га славити и догодине кад све то буде нека туђа земља. Али ако се то и деси, Видовдан је толико у нашем животу, у нашим душама, песмама и речима, да га никако не могу узети… Нека никад у нашим душама не остане празно место где је некада било Косово.
Наш пјесник се упокојио 29. марта и сахрањен је тамо одакле је и потекао. Радо га се присјећамо као и стихова пјесникиње из његовог краја: „Песник кад склопи очи, то је само привид/ бесмртне он песме пише у смртне дане…
ДА Л’ ЈОШ НЕКОМ НОЋАС
Да л’ још неком ноћас ово злато смета?
Ова суснежица небеских трешања?
Ноћ је отворена на све стране света.
За снове; а мене, знам нико не сања.
Сан је био мој ход, мој корак и сенка
много сам се невичан у свој сан уздао,
прокоцк’о сам песму к’о коња Зеленка
кога никад нико није зауздао.
Па нека ми руку лизне бар тај верни
пас месеца што је са мном израњао
из облака берићетних снохватица, јер ни
ове ноћи нико није ме сањао.
Сан је био мој ход, мој корак и сенка
много сам се невичан у свој сан уздао,
прокоцк’о сам срце к’о коња Зеленка
кога никад нико није зауздао…
Бројим бледе пламичке поноћних петлова
и испране камичке по небеском дну,
Ја, што свима отварах врата својих снова
не нађох свој кутак ни у чијем сну…
Добрица Ерић
