Хиперинфлација је захватила финансијски систем Србије. То је драстично компликовало решавање свакодневних проблема становништва, посебно избеглица. Комесаријат је остао без новца и могућности да исплати смештај за колективне центре, односно да испуни уговорне обавезе које су преузете приликом смештаја избеглица, присећа се Добрица Вуловић, првих година рада новоформираног Комесаријата за избеглице у Србији.
То је, како наводи, довело до отказивања гостопримства и прекида уговора, што је Комесаријат довело у још тежу ситуацију. Међутим, нека руководства колективних центара су видела шансу да и у таквим условима преживе и не угасе се пре времена.
Баук банкрота
– Предвиђена средства из буџета Републике Србије могла су да покрију уговорене трошкове, како смо ми тада називали, колективног смештаја избеглица али не и исхране, грејања трошкова доставе намирница а да не говоримо о основним санитетско-хигијенским потребама.
У то време успели смо да се изборимо за помоћ од 0,25 центи по избеглици које је Високи комесаријат за избеглице Уједињених нација издвајао дневно по свакој особи смештеној у колективном центру. Како ови центри не би престали да пружају договорену помоћ избеглицама или доживели финансијски банкрот, успели смо да се изборимо да се из хуманитарних извора обезбеди храна, односно намирнице за исхрану и грејање.
Проблем обезбеђења грејања за избеглице био је готово нерешив, пре свега због забране увоза енергената од стране Савета безбедности УН. Како смо умели и знали, морали смо обезбедити лож-уље за објекте који су користили ову врсту горива, угаљ за котларнице и дизел-гориво за сечу шума за објекте и индивидуална домаћинства која су се грејала на дрва, наводи Вуловић.
У почетку је Влада Србије, из малих резерви, уступила Комесаријату извесне количине енергента, док УНХЦР, уз огромно залагање Садако Огате није успео да добије сагласност Савета безбедности за увоз горива за потребе Канцеларије у Београду. То је реализовано по строго утврђеним процедурама, уз контролу посебних одреда посматрача Савета безбедности.
Контроле у Смедереву
– Наша улога је била да пружимо тачне техничке податке о објектима, капацитетима и броју избеглица, а све остало је обављао Високи комесаријат Уједињених нација, уз стручни мониторинг иностраних невладиних организација које су ангажоване. Вршене су свакодневне контроле у Смедереву, где је складиштена нафта и складишта нафте компаније Југопетрол, који је био главни дистрибутер те драгоцене течности локалним складиштима, и ми смо укључили своју екипу монитора, што нам је пружало могућност да спречимо евентуалне злоупотребе. Били смо свесни да лако можемо остати без те врсте помоћи, што би избеглице и Комесаријат довело у катастрофалну позицију.
У Комесаријату је био задужен један сарадник, а на терену више од 180 повереника који су у сваком моменту морали имати сређену документацију и непосредно сарађивати са руководиоцима колективних центара.
Можда ће звучати невероватно да строги инострани монитори, опремљени прецизном техником за контролу, нису наишли ни на један пример злоупотребе коришћења нафте, чак су појединим управама колективних центара дозвољавали коришћење извесне количине горива за превоз хране од места снабдевања до центара. Посматрачи су редовно извештавали своје налогодавце.
– Био сам поносан на ту чињеницу, поготово што у то време најригорознијих санкција Савета безбедности нико није посегао за малверзацијама, односно злоупотребама. Исто се дешавало са угљем и дрвима – истиче Добрица Вуловић у књизи „Србија, земља избеглица“.
Премеравали су сваки кубик дрвета које су Србијашуме довозиле на одређена складишта. Чак су дозволили и коришћење горива за моторне тестере, извлачење посеченог дрвећа. Нажалост, копије докумената о свим овим тврдњама отишле су коритом Дунава, преко кога је нафта и стизала у смедеревску луку. То су чињенице које су познате Високом комесаријату, а о њима сам често лично разговарао са Садако Огатом, на њену иницијативу.
Рад без предаха
Добрица Вуловић у књизи „Србија, земља избеглица“ наводи да је као први комесар окупио хетероген тим. Уз сва ограничења, проблем је био првобитно лимитиран број запослених (дванаест извршилаца), недостатак канцеларијског простора и намештаја Највеће ограничење представљала је одлука Владе да се прво морају запослити технолошки вишкови из министарстава и Секретаријата председника Републике.
Управо тих дана, Влада је донела уредбу о смањењу броја запослених у свим државним органима за двадесет процената. На те одлуке и уредбе Владе нисам се обазирао. Више интуитивно процењивао сам потребе Комесаријата и примао људе и, без обзира на та ограничења, налазио начина да то формализујем кроз одлуке Владе.
Запослени су веома брзо улазили у посао, јер су их ситуација и проблеми са избеглицама терали на то, осмишљавајући при томе организацију и методе ефикасног решавање проблема. Комесаријат није имао радно време, нити паузе у раду, пасивно и активно дежурао је 24 сата. Све се решавало по принципу „врло хитно“. Радило се од раног јутра до касно у ноћ, а неки су и по одласку с посла настављали рад и послове завршавали код куће.
Ништа да не преноћи
– Мој кредо је био да ниједан проблем не сме „преноћити“ и да у Комесаријату, на граничним и пограничним прелазима и у сваком месту где се избеглице налазе мора бити чиста ситуација. Знао сам да се сваки проблем мора одмах решавати. По том питању био сам престрог, можда и окрутан, јер нисам штедео ни себе ни своје сараднике. Успео сам да код већине створим осећај самодисциплине и самопоуздања, јер су се често налазили на раскрсници, где су одлуке морали да доносе брзо и самостално – пише Вуловић.
Сарадници који су били задужени за прихват већег броја избеглица, који је прелазио хиљаду, данима су били изложени неповољним временским условима, често без довољно новца да нешто поједу или да се окрепе. Успостављена је врло професионална сарадња на терену са општинским организацијама Црвеног крста, повереницима и руководствима општина, па су се налазила каква-таква решења.
